Tramp u Iranu i oružana diplomatija |
Iransko rukovodstvo je potpuno u pravu ako misli da su pregovori sa Amerikom, najpre u Omanu a zatim u Ženevi, bili samo dimna zavesa iza koje je planiran izraelsko-američki napad. Iz uvijene izjave Stiva Vitkofa da se Donald Tramp iznenadio kada Iran nije poklekao pred prizorom impresivne armade koju su SAD nagomilale u regionu, nazire se Trampovo uverenje da problemi sa Iranom mogu biti rešeni takozvanom oružanom diplomatijom.
Ali Vitkofova izjava pokazuje i američko nerazumevanje iranskog režima. Žrtvovanje ideologije i principa suverenosti je za lidere u Iranu podjednaka pretnja kao vojni napad. Ideološkim režimima ove vrste važnije je mesto u istoriji od trenutnog opstanka nacije, posebno ako se od njih zahteva apsolutna predaja koja bi značila kraj njihove vladavine.
Američko-izraelski izazov je ogroman za Iran. Ekonomska kriza i unutrašnji neredi zahtevaju kontinuiranu represiju režima koji je izgubio legitimitet. Šiitska imperija sa svojim ograncima nikada nije bila slabija. Takozvanoj osovini otpora koju je Iran izgradio oko Izraela zadat je težak udarac tokom poslednje dve godine: Iran je izgubio svoje baze u Siriji, a položaj Hezbolaha u Libanu značajno je oslabljen. Danas ova organizacija nije spremna da podrži vojnu kampanju Irana i time preuzme odgovornost za izraelsko-američke napade na Liban. Hezbolah je finansiran iz Irana i tekući sukobi ga dovode u egzistencijalnu dilemu: i ulazak u rat i uzdržavanje od njega mogu značiti njegov kraj. Zašto bi Iran nastavio da ih podržava ako mu sada ne priteknu u pomoć? Huti iz Jemena će se možda umešati u sukob, ali oni ne mogu da pruže ozbiljan otpor nagomilanim američkim snagama u regionu.
U prošlogodišnjem junskom napadu Izraela na Iran, a još više u ovom koji je u toku dolaze do izražaja slabosti iranske istočne strategije, koja se oslanja na Rusiju i Kinu kao protivteži zapadnim pritiscima. Naime, iranski partneri u ovom antizapadnom savezu nemaju obavezu da ga brane u slučaju napada. S druge strane, Rusija i Kina ne žele da zbog Irana upadnu u globalnu stratešku klopku. One žele uticaj bez komplikacija koje ostaju samo iranski problem.
Ratove koji počinju iznenadnim napadom prati osećaj euforije, ali njihov nastavak ne garantuje sigurne ishode. Intenzivna diplomatija koju su vodile zemlje Zaliva prema Sjedinjenim Državama kako bi sprečile rat ne proizlazi iz simpatija prema Islamskoj republici, već iz strepnje da će one biti prve žrtve iranskog kontranapada. To je 2019. pokazao iranski raketni napad na saudijska naftna postrojenja. Iran nema šta da izgubi u ovom ratu koji njegova elita doživljava kao presudan za svoju teokratsku vladavinu. Iransko rukovodstvo neće prezati od uništenja svetskog tržišta nafte napadom na naftna polja u zemljama Zaliva. Ove države se nalaze usred tranzicije ka novoj ekonomiji nezavisnoj od nafte i potrebna im je stabilnost. Zato je saudijski princ Muhamed Bin Salman odbio da dozvoli upotrebu saudijskog vazdušnog prostora za američke napade na Iran.
Poremećaji na tržištu nafte uvek liče na najavu sudnjeg dana, što Iran pokušava da iskoristi zatvaranjem Ormuskog moreuza, izlazne rute za 20 odsto svetske proizvodnje nafte. To je pritisak na SAD da smanje svoje ratne ciljeve. Psihološki efekat već je doveo do rasta cene nafte za 10 odsto pre nego što je rat i počeo. Nastavak rata i neizvesnost oko situacije u moreuzu mogli bi izazvati skok cene nafte na trocifreni nivo iz doba rata u Iraku ili ranih ratnih dana u Ukrajini. Oko 90 odsto iranske nafte izvozi se u Kinu i možda će zatvaranje moreuza, koje pogađa i sam Iran, podstaći Peking da utiče na Trampa ne bi li ovaj odustao od dugog rata radi obaranja teokratskog režima u Teheranu. (Suprotno uvreženom mišljenju, Tramp je u svom drugom mandatu mnogo popustljiviji prema Kini.)
Države Zaliva s pravom smatraju da pad režima u Teheranu ne znači nužno da će na vlast doći umerenije struje. Strahuje se od haosa u kom bi kontrolu mogle da preuzmu još radikalnije snage. Osvetnički raspoložen Iran, rešen da poseduje nuklearno oružje, pokrenuo bi trku u naoružanju širom regiona. S druge strane, američko-izraelska pobeda koja bi uspostavila Izrael kao rastućeg i agresivnog regionalnog hegemona nije po volji Turske, Egipta i Saudijske Arabije. Zemlje regiona žele Izrael kao partnera, a ne kao siledžiju iz komšiluka koji po volji zavodi red na Bliskom istoku. Sve su to diktature kojima pomisao na rušenje režima u kombinaciji spoljne intervencije i unutrašnjeg ustanka ne zvuči nimalo prijatno.
Na kraju, da li smrt vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija znači kraj iranskog režima? Ne nužno, jer taj režim pre svega održava Revolucionarna garda. Ipak, smrt vrhovnog vođe može pokrenuti proces sukcesije sa značajnim uticajem na ravnotežu između radikala i reformista u Iranu, a samim tim i na verovatnoću nekih budućih scenarija: kontinuitet režima, vojni puč ili haotično urušavanje. Ne treba isključiti ni ishod sličan planovima Klausa fon Štaufenberga, nemačkog oficira koji je predvodio pokušaj atentata na Hitlera 1944. kako bi umereno rukovodstvo preuzelo vlast i pregovorima sprečilo uništenje Nemačke. Obnovljeni pregovori sa Sjedinjenim Državama usmereni na opstanak režima jedan su od mogućih preokreta u Iranu.
Spoljna politika Izraela u ovom ratu zahteva unutrašnju podršku. Nakon dugih godina indoktrinacije od strane Netanjahua, izraelska javnost u iranskom režimu vidi oličenje zla koje mora biti iskorenjeno. Netanjahu želi apsolutnu pobedu u Teheranu, sličnu onoj u Gazi. To bi trebalo da poništi sve njegove prestupe i prazna obećanja. Donald Tramp je u drugačijoj poziciji. On je stigao u Belu kuću sa obećanjem da će okončati sve ratove, njegova politička baza se veoma protivi ratu, a deo birača krivi Izrael za uvlačenje Sjedinjenih Država u rat, što produbljuje krizu njegovog imidža.
Tramp će možda ubrzo okončati ovaj rat uz tvrdnju da su u američkim napadima uništena iranska nuklearna postrojenja. Mogao bi da prepusti Izraelu da završi započeto i čak da pristane na široku arapsko-evropsko-kinesku koaliciju koja će izvršiti pritisak na zaraćene strane da se vrate za pregovarački sto. To bi bilo u skladu sa diplomatijom oružanih snaga i vojnim pritiskom radi dobijanja većih ustupaka u budućim mirovnim pregovorima. Takav scenario bi ostavio Izrael kratkih rukava, kao jedinog aktera u regionu koji odbija pregovore o Iranu i rešenju palestinskog pitanja.
Shlomo Ben Ami, Haaretz,01.03.2026.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 04.03.2026.