Oni koji sebe definišu u odnosu na nešto što nisu, s vremenom postaju sve sličniji svojoj zamišljenoj suprotnosti. Biti nečija antiteza znači biti i alter ego takve osobe. Gledajući raspad Joea Bidena u debati s Donaldom Trumpom na CNN-u, setio sam se strašne priče Hansa Christiana Andersena „Senka“, u kojoj čovekova senka oživljava, upliće mu se u život, preuzima čitavu njegovu ličnost i na kraju ga ubija. Bidenova senka je Trump. Imali smo priliku da u realnom vremenu gledamo kako senka ulazi u Bidena i zauzima njegovo mesto.
To se dogodilo nakon što je Biden već uplašio gledaoce slabašnim hrapavim glasom, zbunjenim pogledima, fragmentarnim ili nerazumljivim odgovorima, tvrdnjom da smo „otvorili 15.000 novih radnih mesta“ (hteo je da kaže 15 miliona), i izjavom da smo „konačno pobedili Medicare“, što je Trump, naravno, jedva dočekao. Užas posmatranja predsednika u slobodnom padu produbljen je logičnim komentarom komoderatorke Dane Bash koje je zabrinuto primetila da bi i jedan i drugi kandidat na kraju novog mandata već bili duboko u osamdesetim godinama. Biden, čovek koji je nekada pokazivao dostojanstvo i dobru volju, pred našim očima se pretvorio u Trumpa u ulozi prodavca polovnih automobila. Bitka za budućnost američke republike svela se na prepucavanje dva mrzovoljna starca koji su se nadvikivali ko je bolji u golfu.
Trump se pohvalio da je dva puta pobeđivao u šampionatu svog kluba. Da može da „pošalje loptu daleko“, dok Biden „ne može da prebaci ni pedeset jardi“. Svakom pribranom oponentu takvo hvalisanje bi bilo poklon s neba. Trump je praktično tražio jedinu stvar koju ne može da podnese: podsmeh. Ostavio je vrata širom otvorena za komentar koja bi gledaocima pokazao da Biden brzo razmišlja i približio ga publici: „Pobede u sopstvenom klubu? Kako da znamo da nisu nameštene?“
Umesto toga, Biden je izgubio nit, napustio okvire inteligentne političke rasprave i zašao u močvaru idiotizama: „Rado ću se takmičiti s njim. Dok sam bio potpredsednik, uspeo sam da spustim golferski hendikep na 6. Usput, već sam rekao da ću rado igrati s tobom ako ćeš sam da nosiš svoju torbu. Misliš li da ćeš moći?“ To je jedna od onih lopti koje ostaju zauvek izgubljene. Ležaće uvek tamo negde, u nekom mračnom zapećku američke istorije – kao konačni dokaz da je Biden zaista izgubljen.
Ne samo da se debata srozala na nivo glupiranja i jednog i drugog učesnika, nego je i Trump, a ne Biden, bio taj koji je prvi shvatio da je čitava predstava previše neprijatna da bi bila podnošljiva. Čovek čija besramnost ne poznaje granice prvi je osetio koliko je ponižavajuće to što bivši i budući lider slobodnog sveta razmenjuju rečenice poput „Video sam kako zamahuješ, znam tvoj udarac“. Trump je čak pokušao da na to stavi tačku: „Hajde da se više ne ponašamo kao deca.“ Ali čak i onda je Bidenu trebalo previše vremena da shvati šta se događa, da se Trump upravo pozicionirao kao odrasla osoba u prostoriji. Nastavio je da se ponaša kao da su u školskom dvorištu: „Ti si dete.“ Rekao bih da je verovao da je da je to pobednički potez, da njegov starački odgovor na neki način predstavlja poen za demokratiju.
Kao u nekom horor filmu, dvojica ljudi na podijumu su zamenili identitete. Trump je bio dovoljno priseban da odigra malu predstavu kojom će demonstrirati suzdržanost, da pokaže gledaocima da je i on svestan koliko je ova epizoda debatnog reality programa jadna. Ili je mislio da je već zadao odlučujući udarac namamivši Bidena u sopstvenu močvaru zlonamernih trivijalnosti i dečjeg inaćenja. U tom ključnom minutu, Trump je izgledao čak pomalo predsednički – dok je Biden, nastavljajući da niže uvrede, izgledao više nego pomalo trampovski. Trebalo je da se seti stare izreke: „Ne ulazi u obor da se rveš sa svinjom. Zamazaćeš se blatom, a svinja će uživati.“ Biden je sigurno znao da je rasprava s........