Razgovor sa glumicom Mimom Vuković Kurić snimljen u Beogradu nekoliko dana posle njenog izlaska iz opsednutog Sarajeva 16.11.1992. Emisija je emitovana u novembru 1992. na Drugom programu Radio Beograda.

Mima Vuković Kurić: Jedno jutro smo izašle, moja jetrva i ja, kao nema pucanja, bilo je neko kratko primirje, a bio je sunčan dan, pa smo se ponadale da će to primirje biti bar prepodne. I onda, prema nama ide žena u pristojnom belom mantilu, sa belim cipelama sa štiklom, baš brižljivo obučena, a preko tog mantila je navukla kartonsku kutiju, poprilično veliku, recimo od pola metra, sa onim stranicama od pola metra, navukla na sebe i ide i nešto peva. Onda nas sretne i kaže nam: „Drage moje, da vam kažem u poverenju, samo idite u prirodu, samo u zelenilo, tamo gde su leptiri i ptice“, i mi shvatimo da je žena luda. I odjednom svest o tome da je ona luda od rata, jer po tome kako je obučena vidimo da je verovatno radila, ne znam gde, u nekoj banci, u pošti, da je neka službenica negde, jer je onako brižljivo odevena, i da je sve funkcionisalo do rata, da ju je rat izludeo, odjedared takvu jezu izazove u tebi, takvo osećanje da to nije nešto što se događa samo drugima, da si tako blizu toga, jer ti stalni stresovi, strah, ta loša ishrana, taj užasan strah od zime, užasan strah od zime, strah od zime je čini mi se u Sarajevu već negde početkom septembra počeo da biva izvesniji od straha od smrti.

Dolazili su da pretresaju kuću, te neke samozvane sarajevske policije, ti neki momci tamo koji verovatno bi trebalo da budu u domovima za maloletne prestupnike. dolazili su da pretresaju kuću, i tako. Ali ja prosto nemam od njih strah. Moj odnos prema mladom svetu je uvek bio odnos, rekla bih, razumevanja. Ja prosto imam možda taj višak neinteligencije ili prepotencije, da mlade ljude, da umem da im se smestim u glavu i da osećam šta oni misle i zašto se prave važni, ili zašto su silni, ili zašto su nevaspitani, pa onda sa tim izlazim na kraj. Kako da kažem, ja nađem neki most da im priđem i da oni ipak vide da sam ja ljudsko biće, te se radi toga nisam bojala. Ja sam čak jednom i vikala na njih. Došlo ih je petoro i rasporedili su se jedan u kuhinju, jedan u kupatilo, jedan u klozet, jedan u jednu sobu, drugi u drugu i odjednom mi okupirali prosto stan, a svi imaju puce na leđima i pištolje i noževe i svašta imaju. I ja sam onako baš dreknula: „Svi natrag! Ne znam ja da li će neko od vas da mi ostavi pušku iza klozeta i da tvrdi da je moja, i da sam ja snajperista. Natrag vi sa mnom, sve ćete pregledati, sve što vas interesuje, dignite parket, ali da ja budem uz vas. I u pretresu ima nekog reda zakonskog.“

Onda su malo onako narogušeno, kao šta ti nama babac, međutim pristali su. Jer ja nisam bila zla. Ja sam im rekla jednu ružnu stvar, da im ne verujem, ali sam to rekla kao starija mlađima, bez mržnje, i oni su prosto naprosto stvarno pristali na to da sa njima moj muž uđe u jednu sobu, ja u drugu, sve su pomerali, vadili su čitave redove knjiga, mi imamo tu veliku biblioteku, da vide da li tu ima snajper, čak su otvarali i male fiokice u koje ne može ni pištolj da stane, ali su se pravili jako važni, detaljno su sve to pretresali, ali ja nisam imala straha od njih i oni nisu bili grubi, osim što su jako detaljno, savesno vršili pretres. Ali ja inače, i na ulici, od svih tih mladih ljudi nisam nikad imala strah.

Tamo se švercuje svim i svačim. Prvo se švercovalo onim što je pokradeno iz radnji. Još uvek toga verovatno imaju ljudi, sakriveno i čekaju neka vremena kad će to moći da krčme. Ali recimo, Oslobođenje je pisalo o tome da su kod jednog od tih lopova našli 4 tone sira koji je stigao kao pomoć. Četiri tone sira! Čovek zatvorio u neku svoju garažu, ne znam gde je to smestio. I on to prodaje za skupe pare, ispod ruke. On ima svoje prodavce, svoje preprodavce koji od toga imaju mnogo manje asne nego on. On na tome zarađuje neke silne marke, on se ponaša kao mafijaš kome je palo s neba nešto na čemu može da zaradi. Flaša ulja recimo može ispod ruke da se nađe, jer oni ne smeju otvoreno, ipak policija goni švercere po pijacama, i traži ti 35 maraka za flašu ulja. Još kad je bilo 20 maraka, to je bilo sjajno. Tako da, mislim, prosto švercuje se svim i svačim.

A na pijaci jedino što je moglo da se kupi u toku leta bile su, to ste verovatno gledali ovde na televiziji, ja pretpostavljam da je to ipak stiglo do Beograda, gomilice koprive, onda gomilice repice, to je od one bele repe lišće, ne znam, to se verovatno davalo stoci, ali to se nikad nije jelo. To je bila zamena za spanać, uopšte, za bilo šta zeleno. Mi smo brali maslačak oko kuće, čak i sad u duboku jesen, možda na tri dana pre mog polaska mi je opet došla ta moja draga koleginica, jedna divna i hrabra žena, nabrala je maslačka negde i donela mi još malo maslačka, kao jesenji je, malo je tvrd, ali nema veze, zelen je. A taj maslačak je zgodan, kad se stavi u pirinač on dobije malo drugačiju boju. Prvo to. Drugo, čak malo promeni i ukus. A kad se recimo taj maslačak stavi u prezlu i kuvani pirinač, pa se još tome doda malo brašna i bibera, čega se ima u kući, soli, onda od toga mogu da naprave fine kao faširane šnicle. A pošto nema ulja, jer se faširane šnicle ipak prže, onda se te tako napravljene faširane u stvari knedlice, okruglice kuvaju u vodi slanoj, pa onda to kao isto bude neka hrana, ali drugačijeg ukusa od obične kuvane riže.

Ma to mislim kako se tamo hrani, to je prosto strašno. Prosto je tužno pričati, ma kako veselo to čovek ispričao, to je svejedno katastrofalno. Onih prvih meseci rata, dok je još bilo šverca, dok su oni koji su opljačkali trafike prodavali cigarete, to je još nekako i išlo, pa čovek odvoji zadnji dinar ako treba, ali kupi neke cigarice, i tako. Ali onda već, bogami, zadnja dva meseca se jako teško dolazilo do cigarete, ili su bile toliko skupe da za to nismo više ni imali para, potrošilo se sve što se imalo. Onda su počeli na pijacu da iznose kao nekakav seckani duvan, neku krdžu, nešto, ko zna gde su oni to nabavljali, ja pretpostavljam iz fabrike duvana, iz onih još neobrađenih masa duvana, pa su tamo isto bile neke pljačke. A takvu jednu gomilicu duvana, recimo, prodaju za 8 maraka. Onda čovek stisne petlju i nađe neke poslednje pare koje ima, saberemo ono sve što imamo, siću neku, u komšiluku, pa kupimo takvu hrpicu duvana, pa onda to nešto štedimo, mešamo sa kamilicom. Ma čak smo i čistu kamilicu pušili, ali to nije to.

Moja prijateljica i ja smo recimo jednog dana išle u taj Crveni krst, jer sam uporno ganjala da dođem na tu listu za konvoj, da dođem na tu listu za konvoj, i pošto su to ogromne razdaljine, gradski saobraćaj ne radi, sve te tramvajske pokidane žice po kojima ide trola, pa ti srušeni tramvaji bez stakala, negde granatom pogođeni. Ti tramvaji su raspoređeni svuda po gradu, po tim šinama, na razdaljini recimo od po, ne znam, negde po 200, po 100 metara, a onda postoje ti punktovi gde je vidljivost, gde se ulica tako proteže da je vidljivost sa brda, sa Vraca, sa Trebevića, potpuna, i tih se ulica svi čuvaju, jer tu rade ti snajperisti i radi toga su te ulice, da bi se ipak negde moglo proći, pregrađene nekakvih ogromnim gvozdenim kontejnerima. Sad mi dođemo, ta moja koleginica i ja. Ne znam da li uopšte povezano pričam i da li se ta priča može pratiti. Mi pođemo pored tih kontejnera gvozdenih, i pošto smo se zapričale, mi bismo nastavile još i tih nekoliko metara nepokrivenih tom gvozdenom izolacijom, mada mi vidimo da tu iza tih kontejnera stoje nekakvi ljudi, uglavnom stariji, i jedan nam od tih ljudi kaže: „Gde ste, ej stanite žene, gde ste krenule? Vidite da snajper tuče“. I onda čujemo pucanj. Prosto vidimo kako metak onako udari u asfalt ulice, i povučemo se. Onda sa druge strane ulice prema nama pođe jedan stariji čovek, recimo čovek možda od blizu 70-ak godina, koji je verovatno nagluv, kome su verovatno i sa one druge strane rekli: „Ej nemoj stari, nemoj, puca“, ali on to nije čuo, i sad on ide. I on ne može, naravno, da trči. I on ide, i odjedared opali snajper, i njemu u samu cipelu, onako odbije jedan komad asfalta metak, i taj ga komad asfalta u stvari udari po bradi. On takav star ipak potrči, prođe znači tu kritičnu tačku koju, pretpostavljam, drži snajper, i dođe do nas, i jedini mu je problem siromahu, dodiruje to mesto na bradi i viče: „Ali gde mi je krv, gde mi je krv?“, jer on misli da ga je metak pogodio u vilicu, i pita gde mu je krv. Onda, naravno, potroši se tu nekoliko minuta da on shvati da ga je to asfalt udario u bradu, a ne metak.

Ali u međuvremenu, dok se mi starim bavimo, sa naše strane ulice dolazi jedna mlađa žena, od možda 30-ak, 35 godina, tako u nekom crnom kostimiću, s nekim žaboom, valjda je službenica negde, opet onako brižljivo obučena, vidi se da je negde bila na poslu, i opet joj ovaj gospodin koji je i nama to rekao, kaže: „Hej ne žurite, gde ste krenuli, snajper puca“, ona onako odmahne umorno rukom, kao znam, tu uvek snajper puca ali ja ću proći, i pođe i napravi tri koraka, i snajper je pogodi u vrat. I naravno, verovatno u neki malo veći krvni sud, i tu krene silno, ona padne odmah, padne na leđa, što je kasnije se ispostavilo srećna okolnost, i sada šikće prosto krv iz toga. Mi se nalazimo na metar i po, maksimum metar i po od nje, i niko ne sme da joj priđe da joj pomogne da je izvuče, jer će samo leći preko nje, i to strašno osećanje da ne smeš da prođeš ta tri koraka da nekome kome krv šikće iz vrata pružiš ruku i da ga izvučeš, to je do te mere užasno ponižavajuće osećanje za sve ono što se iz oblasti čovekoljublja, one nekakve najosnovnije pomoći ne ljudima, psu, u čoveku nataložilo u toku njegovog života, to je tako poražavajuće da se ja recimo tresem, ali celim telom se tresem, ne ono da mi se trese u grudima, ili da mi se ruke tresu, nego mi se celo telo trese, prosto odskačem sa zemlje, a moja koleginica glasno vrišti iz istog razloga, ne iz straha što ženi ide krv, nego iz tog osećanja da joj ne možemo pomoći, a onda isto taj jedan pribrani čovek kaže: „Prvo, stegnite to mesto na vratu rukom, to gde osećate da vas peče, stegnite kako znate i umete, da vam krvi mnogo ne izađe, i probajte da se potiskujete nogama, stopalima o asfalt, da taj metar i po sami premostite. Mi vam ne smemo prići, jer ni nama onda neće imati ko da pomogne“.

I za to vreme snajper i dalje uporno puca pored nje, zapravo iznad nje, jer on je verovatno nema više u onom svom određenom fokusu, kako snajperista drži jedan određeni fokus i tu poteže, ali zna da je pogodio, i on i dalje zastrašuje ostale. I ona se potiskuje nekako, jadna, nekom poslednjom snagom i strahom ko zna kakvim, onim za samoodržanje, potiskuje tim petama i gura, gura o asfalt, i nekako uspe da se toliko približi. Ta to vreme joj se, naravno, ona odeća sve više, jer ona unazad ide, povlači natrag, da ne možemo da je uhvatimo za kaput ili za sako, za nešto da je izvučemo. Onda nekako muškarci skidaju kaiševe neke sa pantalona i onda to bacaju tamo negde prema njoj, pa pokušavaju da je nekako ulove, pa je za lakat, pa je vuku da joj pomognu, i na kraju je izvučemo. Za to vreme sa one druge strane ulice neki čovek tamo, neki policajac, pretpostavljam, sa toki vokijem, je već zvao kola za hitnu pomoć, pa dolaze kola za hitnu pomoć i ubacuju je unutra. I mi još puna 4 sata čučimo tu pored tog gvozdenog čuda koje zovu kontejneri, ne znam zašto, pa sam i ja to prihvatila, a nema nikakve veze sa kontejnerima, a pritom je to nešto što zovemo kontejnerom na toliko mesta izbušeno mecima snajpera da onda svi dole čučimo. I sad, svi smo stariji ljudi, i teško ti je da čučiš, i ne znaš šta ćeš, a kiša je padala, i blato je, pa nešto nisi ni da sedneš.

I, sve je u stvari tako užasno! Svi ćute, svi tako strpljivo tu čuče, i nisu uplašeni, to je najstrašnije. Nisu uplašeni, oni čekaju da nešto prođe, beznadno, užasno nekako beznadno. Prosto, to je nešto najtragičnije tamo. I onda na kraju taj snajper prestaje da puca, i opet nas taj čovek koji tuda stalno prolazi, jer tuda prolazi, ide na posao i vraća se natrag, obaveštava da sad verovatno pošto ne puca već, ne znam, celih pola sata, znači da više neće ni pucati. Prošlo mu je radno vreme, sad možemo da prođemo. I onda opet onako uplašeno pretrčavamo, svejedno, taj prostor. U međuvremenu je potpuno mračno. Opet nas taj čovek uverava, jer je video da smo nas dve tu imale neku čudnu reakciju dok je ta žena tamo krvarila, pa nam onda kaže: „Ne bojte se“, vidi da smo starije gospođe, pa kaže, „Ne bojte se, mrak je u Sarajevu najbezbedniji, a još ima vremena do policijskog časa, stići ćete do vaših kuća, i onda tako po mraku, po tim džombama, po tom izrovanom asfaltu… znate kako izgledaju mesta na asfaltu gde padne granata? Kao cvet. Tako granata eksplodira. Izbuši jedno središte, jednu rupu, a oko nje zrakasto, puno, puno malih rupa, ali zrakasto i daleko, tako da izgleda kao da je neko, bušeći asfalt, napravio ružu na asfaltu.

Svetlana Lukić: Kada ste shvatili da morate otići odatle, jer ako ne odete, da jednostavno to nećete preživeti? Koji je bio povod?

Mima Vuković Kurić: U stvari, smrt moga muža, to da sam odjednom, kako bih rekla, tamo je čovek sam, u tim užasnim okolnostima, u velikom stanu sa polupanim staklima, sa osećanjem da je ljuta zima na pragu, a da je sam slab i star, prosto ne može da poveruje da će ostati živ. Ja i sad znam da bi me jedna obična gripa, da sam tokom zime ostala u Sarajevu, usmrtila, u sobi u kojoj već krajem septembra meseca navečer para ide iz usta. Svi smo kandilca neka bili napravili, neke svetiljke, pa i ako nemamo ulja, opet čovek sipa malo ulja u to kandilce, bar malo da mu neki žižak svetli. Kad nema gradskog svetla, kad nema nikakvog svetla, onda je takva užasna pomrčina da je to prosto nepodnošljivo. Onda čovek računa, sutra ću jesti rižu bez zejtina, samo u slanoj vodi skuvanu, ali ću upaliti kandilo, jer čovek to ne može da podnese psihološki. Ali onda kad mi je muž umro, u toj i takvoj samoći ja sigurno ne bih opstala. Onda sam počela da mislim o odlasku. A pre toga je mnogo više o odlasku mislio moj muž nego ja.

Ostala sam tamo, prosto naprosto ja nisam verovala u taj rat. Kad se pojavio i kad je počelo pucanje, ja i dalje nisam verovala, mislila sam da to ne može da traje duže od 15 dana. I svaki put sam tako još po 15 dana mislila, ma to ne može, pa nema logike, pa to ne može. I čoveku tako vreme prolazi. A onda, kod svih ljudi, kad već jednom odu u penziju, postoji osećanje da ono što su u životu eventualno uradili, uradili su, i što naravno bedno zvuči ali je tačno i u svima isto, i ono što su stekli, stekli su. Ne znam, svi ti ljudi koji su ostali u mom komšiluku, stariji ljudi koji su decu poslali na vreme ili bar u zadnji čas kao mi, su ostali upravo zato što nisu znali kud će. Prosto kud ću? A onda kad mi je muž umro, sve je to postalo nevažno, sasvim je svejedno kud ću, ja samo znam da ja tamo ne mogu, i to ne toliko iz straha da ću umreti, nego da će ta moja smrt naneti toliko mnogo bola ili kajanja ili osećanja griže savesti mome sinu pre svega, i tako strašno mnogo bola onima koji su mi najbliži, mom bratu, njegovoj deci, da je daleko jednostavnije da im trajno, do kraja života smetam.

Čovek tamo može da traži uporište jedino u onim svetlim stranama duha, u ljubavi, a ja sam se stalno vezivala za dečije igračke. Čovek ostaje živ, rekla bih, i čovek crpe volju samo iz ljubavi, i što je strašno, iz mržnje. Znači, iz dve jake emocije. Neki ljudi tamo iz mržnje crpu energiju, inficirani su mržnjom. Oni su bespomoćni u svojoj mržnji, kao i ja u svojoj ljubavi. Ja njuškam dečije stvarčice, pokušavam još da nađem trag mirisa mojih unuka. Njihova mržnja se isto tako nigde iskazati ne može, to su obične žene, koje su samo iz te paklene mržnje, „stići će ih kazna što nam ovo rade“ i tako, iz toga crpu, verovatno, neku energiju da opstanu, da izdrže dan. E, naravno, mislim da je bolje, lakše je onome ko crpe energiju iz ljubavi. Mržnja je pogubna i većina tih žena koje znam da se mržnja usadila u njih, poginuo im je brat, poginuo sin, poginuo bratanac, sestričina, dete neko od tri godine, od dve godine, od mržnje koja ih je spopala, koja je meni razumljiva, shvatljiva mi je, ali ih uništava, i to su te osobe koje slabe strahovito mnogo, koje su nespokojne i koje su bliže ludilu od onih koje se ljubavlju brane.

Ja moram da iskreno kažem da ono što verovatno u meni možda nikad neće proći, to je upravo ta moja zgroženost nad dvonošcima. Ja ne znam jesu li ljudi svuda takvi, ali da mi jesmo takvi, ja sam to prosto osetila i videla, i ja se nad tim, ali onako celim svojim bićem, zgražam. To je prosto neverovatno, kako je moguće, je li moguće uopšte da masa, jer ono što je jedinka, čovek nekako i ume da razume, ali zar je moguće da je masa do te mere neinteligentna, do te mere jedan ogromni mnogoglavi idiot, to je nešto s čime se čovek teško miri, a taj utisak u meni neće proći. I tu se negde prekida ne moj optimizam, nego moja ona obična, mala ljudska nada. A u tom ratu, naravno, učestvuju i oni ljudi koji se sećaju onog rata, čak znam da su ti ljudi sećanjem stvorili podlogu za ovaj rat, svojim opakim sećanjima. Zlo se inače duže pamti nego dobro, i to nam je valjda nekakvo naše evolutivno nesavršenstvo, tu negde nismo odrasli. Ali da mu se ne možemo inteligencijom suprotstaviti, i da to ne možemo prevazići, a očigledno ne možemo, to mi ne ide u glavu. Ne mogu da shvatim čoveka koji bi se dobrovoljno javio u rat, tamo negde, tako, da ubija. Ili, kako bih mogla da shvatim čoveka koji iz jednog grada koji voli, za kojim pati, ode, i taj grad koji voli i za kojim pati ruši? Možda sam ja tu za nešto uskraćena, za neko osećanje koje drugi imaju, ali imam prava da na osnovu ovog rata kažem da to osećanje mnogo više ponižava nego što čoveka čovekom čini.

Ja bih se verovatno još dugo osećala, kako da kažem, obaveznom da učestvujem u životu da nisam doživela ovaj rat. Ja se sad osećam nesposobnom da učestvujem u životu van moje porodice, van dva unuka, porodice moga brata, njegove dece, ja se osećam nesposobnom da učestvujem. Više ne verujem da treba nešto činiti za društvo. Osećam se samo jako, jako starom i jako izneverenom. Ne izneverenom, slaganom, rekla bih. Sve čemu su me učili, ispostavilo se da ne postoji. A prestara sam za nove nauke. Mislim da će svi ljudi iz tog rata, i oni mladi, izaći bezvoljni i duhovno sakati. Jedan mladić je izašao, stanuje u prizemlju, to je dečak koji ima 18 godina, izašao je da traži dva mlađa brata, počelo je granatiranje, a dva mlađa brata, jedan ima negde 9, a ovaj mali ima 3 ili 4 godine, još bebiron onako, i pošto je počelo granatiranje, on je izleteo na ulicu da ih utera unutra. I granata padne, ispred zgrade je pala, baš tamo kod ulaza našeg je pala granata, i on leži dole na pločniku ispod stepenica, ruke su mu onako rastavljene kao u krst, noge skupljene, za divno čudo, baš kao krst da je formirao, proleteo mu je geler kroz čelo, izašao tamo negde na teme. Ostao je mrtav. A izašao je da pozove svoja dva mlađa brata, da ih spase od granatiranja. U mojoj zgradi, ispred mog ulaza. Kako verovati, mislim da ona priča o tome „čovek kako to gordo zvuči“ na kojoj sam odgajana, eto Gorki, pa i ja, Gorki je smislio, ja odgajana, a on je osećao valjda pa formulisao, da ta priča više u meni ne postoji. Čovek, to nimalo gordo ne zvuči. I to je ono tragično što se desilo u meni, jer ja sam gotovo naivno, gotovo mladalački verovala da čovek gordo zvuči. I to je bilo nešto kroz šta sam samoj sebi još izgledala, delovala onako sveže, obodreno, osposobljeno za život, starosti ili bilo koji život, ali život. Sad toga više nema. Pa to je rupa u čoveku, dublja od bunara. I nepresušnija za jad.

Peščanik.net, 04.04.2026.

© Peščanik