Avgust 2026: sistem pod pritiskom

Avgust 2026. godine mogao bi da ostane upamćen kao još jedan mesec temperaturnih rekorda. Posle nedelja ekstremnih vrućina i suše, meteorološke prognoze ne najavljuju skoro olakšanje. Visoke temperature povećavaju potrošnju električne energije upravo u trenutku kada su hidrološki uslovi nepovoljni, a nizak vodostaj Dunava otežava rečni transport energenata. Sistem koji je nekada najveća opterećenja očekivao tokom zimskih meseci sve češće mora da se nosi i sa letnjim vrhovima potrošnje.

Istovremeno, problemi dolaze i spolja. Novi ratni sukobi i nestabilnost na Bliskom istoku ponovo pokazuju koliko brzo geopolitička kriza može da se prelije na tržišta nafte i gasa, transportne pravce i cene energije hiljadama kilometara od mesta sukoba, pa tako i u Srbiji. Za Srbiju se taj globalni rizik nadovezuje na mnogo neposredniji problem: pitanje budućnosti NIS-a i Rafinerije nafte Pančevo još nije trajno rešeno. Kompanija od koje u velikoj meri zavisi domaće snabdevanje naftnim derivatima već mesecima se nalazi između američkih sankcija, ruskog vlasništva i pokušaja države da pronađe izlaz koji neće ugroziti snabdevanje tržišta.

Na prvi pogled, reč je o nekoliko različitih problema koji su se neprijatno poklopili usred jednog vrelog leta: suši, niskom vodostaju, rastu potrošnje električne energije, ratu daleko od Srbije i sankcijama jednoj naftnoj kompaniji. Ali upravo je to pogrešan način da ih posmatramo. Problem nije u tome što se nekoliko nepovoljnih događaja slučajno dogodilo istovremeno. Problem je što svaki od njih pogađa drugu slabu tačku istog energetskog sistema.

Zato pitanje koje se danas postavlja nije samo kako će Srbija prebroditi još jedno vrelo leto, šta će se dogoditi sa NIS-om ili koliko će koštati sledeća geopolitička kriza. Mnogo važnije pitanje jeste koliko je srpski energetski sistem sposoban da funkcioniše u svetu u kojem su upravo takvi poremećaji sve manje izuzetak, a sve više pravilo.

NIS: cena energetske zavisnosti

Današnji problem NIS-a nije nastao uvođenjem američkih sankcija. Njegovi temelji postavljeni su gotovo dve decenije ranije, kada je Srbija u okviru šireg energetskog sporazuma sa Rusijom prodala 51 odsto Naftne industrije Srbije ruskom Gasprom njeftu. Time je država prepustila većinsku kontrolu nad kompanijom koja nije bila samo još jedno veliko preduzeće, već praktično čitav jedan segment nacionalne energetske infrastrukture: preradu nafte, najveći deo domaćeg tržišta naftnih derivata i jedinu aktivnu rafineriju u zemlji. Problem koji su američke sankcije otvorile početkom 2025. danas je, međutim, mnogo konkretniji.

Taj aranžman dugo je mogao da izgleda kao relativno uspešan kompromis. NIS je nakon privatizacije modernizovan, a u Rafineriju Pančevo od 2009. uloženo je više od 1,4 milijarde evra. Danas je to tehnološki moderna rafinerija, projektovanog kapaciteta od 4,8 miliona tona godišnje, sposobna da proizvodi goriva evropskog kvaliteta. Problem, dakle, nije u tome što Srbija nema rafineriju ili što u nju nije investirala. Problem je upravo suprotan: ima veoma važnu i modernu rafineriju od koje je postala izuzetno zavisna.

Ta zavisnost dugo nije predstavljala neposredan problem. Dok je ruska energija bila normalan deo evropskog energetskog tržišta, a politički odnosi Srbije sa Moskvom predstavljani kao dodatna garancija sigurnosti snabdevanja, vlasnička struktura NIS-a mogla je čak da izgleda kao prednost. Rat u Ukrajini promenio je tu računicu.

Kada su Sjedinjene Države početkom 2025. sankcionisale NIS u okviru šireg paketa mera protiv ruskog energetskog sektora, Srbija se našla u neobičnoj situaciji. Nije bila predmet sankcija, nije vodila rat i nije odlučivala o ruskoj energetskoj politici, ali je normalno funkcionisanje ključnog dela njenog energetskog sistema počelo da zavisi od odluka američkog Ministarstva finansija, pregovora sa ruskim vlasnicima i spremnosti drugih kompanija i država da posluju sa NIS-om.

Tokom 2025. taj problem je privremeno odlagan nizom američkih licenci. Krajem godine, međutim, pokazalo se šta se događa kada takvo privremeno rešenje prestane da funkcioniše. Zbog nemogućnosti redovnog dopremanja sirove nafte, Rafinerija Pančevo obustavila je preradu. Proizvodnja je ponovo pokrenuta početkom 2026. tek nakon nove privremene licence američke Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC), koja je omogućila obnovu uvoza sirove nafte preko JANAF-a. Time je ono što je godinama izgledalo kao apstraktan geopolitički rizik prvi put postalo sasvim konkretan problem snabdevanja.

U međuvremenu se traži trajnije vlasničko rešenje. Mađarski MOL pregovara o preuzimanju ruskog udela, dok je Srbija dogovorila mogućnost da svoj udeo poveća za dodatnih pet procentnih poena. U junu je Vlada Srbije sa MOL-om potpisala i sporazum kojim se, ukoliko transakcija bude završena, predviđaju veći uticaj države na upravljanje NIS-om i garancije nastavka rada Rafinerije Pančevo. Ali sama činjenica da se o budućnosti kompanije već toliko dugo pregovara pod pritiskom sankcija pokazuje koliko je manevarski prostor Srbije ograničen.

Još je važnije što se ovog leta pokazala slabost naizgled očigledne alternative: ako rafinerija ne može da radi, gorivo će se jednostavno uvoziti. Rekordno nizak vodostaj Dunava drastično je ograničio rečni transport, pa je tokom jula uvoz goriva pao na svega 30-40% uobičajenog kapaciteta. Deo transporta morao je da bude preusmeren na železnicu i drumske pravce, uz veće troškove.

Tako su dve sasvim različite krize, američke sankcije ruskim energetskim........

© Peščanik