Traži se domaći Al-Ahmed |
O junaku iz Sidneja još će se pričati. Možda je radoznali čitalac kao ja više puta pogledao snimak kako Al-Ahmed otima pušku od masovnog ubice. Sve izgleda tako obično i bezazleno, nema naglih pokreta, skoro pa kao usporeni snimak, ne vidi se na prvi pogled ništa dramatično. Čovek prišao čoveku, oteo mu pušku i uperio je u njega, dok je on korak po korak išao unazad. Da ne znamo kontekst, da nismo čuli koliko je ljudi ubijeno – izgledali bi kao deca koja se igraju… hm, možda ne baš partizana i fašista, ali nešto slično svakako.
Priče oko snimka, o glavnom akteru, junaku Al-Ahmedu, mnogo su dramatičnije. Čuli smo šta o Al-Ahmedu kažu rođaci, roditelji… Al-Ahmed ne može da podnese da ginu ljudi. Tako kaže njegov rođak. Njih dvojica pili su kafu, a onda je zapucalo, i Al-Ahmed je krenuo u svoj herojski poduhvat. Sada ga slave širom sveta. I treba. Ljudi stručniji od mene i bolje informisani o stvarima u Australiji, objasniće sve što treba da se objasni i ispričati sve što treba da se ispriča. Mi smo u svemu tome samo posmatrači, skoro pa kao s Marsa.
A kada se gleda iz velike daljine, to što se pažnja usmerava na Al-Ahmeda, pak, izgleda kao udžbenički primer za reakciju medija na jedan strašan događaj kao što je masovno ubistvo. Umesto pažnje na ubice, umesto tragičnih priča o žrtvama, u prvi plan stavljaju se priče preživelih, a ako još ima i junaka, onda svakako oni idu napred, kao simboli preživljavanja. Jer, to je Al-Ahmed postao, od običnog čoveka, mislim da je piljar, i pravog junaka, preobrazio se još i u simbol ljudskosti. To nam je potrebno u velikim nesrećama.
Prevedeno na jezik medija – umesto očigledne tame, dobro je javnosti dati malo svetla. Ili, kako je to rekao sidnejski rabin, a prikladno prazniku Hanuke, malo svetla može rasterati mnogo mraka. Samo što on, ako........