Srećan kraj

Vučić kaže da je telefonom razgovarao sa Ursulom von der Leyen. U vesti o tome da su razgovarali, stoji još i da Vučić kaže da je to bio dobar i otvoren razgovor. A razgovarali su ulasku Srbije u EU. Vučić kaže da je i ovaj put uveravao Von der Leyen da Srbija pod njim odgovorno i posvećeno radi na usvajanju evropskih standarda i da očekuje da EU i dalje podržava napore Srbije da što je moguće brže uđe u EU.

Prvo ograde. Ovde malo ko mari da li Srbija hoće ili neće u EU, pre ili kasnije. Pored toga, ovde, kao i u EU svi znaju da Vučić laže, pogotovo kada se zaklinje u evropske standarde i priželjkuje što brži ulazak Srbije u EU. Pa njegov donedavno najbolji prijatelj Orbán jasno je identifikovan kao deo ose – recimo to tako – zla i kao otvoreni saveznik Trumpa i Putina na poslu uništavanja EU. Što mu naravno ne smeta da kaže da daje sve od sebe da Srbija uđe u EU.

Kao što mu ne smeta da zajedno s tom laži izgovori i da se u Srbiji poštuje vladavina prava i da se radi na stvaranju uslova za što nezavisnije medije. Jeste, sve tako Vučić u razgovoru s Von der Leyen. I to posle uvreda u našoj skupštini na račun članova parlamenta Unije, recimo. Naravno, dovitljivi čitalac reći će da se Vučić uplašio da će ostati bez novca iz EU i sad izgovara sve što bi Von der Leyen želela da čuje, kao da se veliki prasak dogodio juče i da pre juče nije postojalo baš ništa.

Dobro, i to znamo o Vučiću, sve što je rekao juče ne obavezuje ga danas, a sve što kaže danas nema nikakve veze s onim što će reći sutra. Zato je nemoguće s njim razgovarati i dogovarati se. Nepouzdana osoba sklona lažima. Jeste, sve to znamo, i ako sad nisam hteo da kažem da se režim s Vučićem na čelu uplašio da će ostati bez evropskog novca, kao što jeste, i da će od sada, dok ne stigne taj novac, svirati muziku za evropske uši, što hoće, i svi sve to znamo – šta onda hoću da kažem?

Hoću da kažem da je savršeno nebitno šta Vučić kaže i da li laže ili ne laže (ovo drugo, iskustvo nas uči, nije moguće). I savršeno je nebitno da li mu Von der Leyen veruje ili ne veruje. Pobogu, ako mu veruje, onda s njom nešto ozbiljno nije u redu. Redom sada izlaze osobe iz redova evropskih političara i otvoreno kažu da se Vučiću ne sme verovati, da on laže. Pored toga, neki mu se i podsmevaju. Dotle je stigao nekada širom sveta omiljeni državnik – kako je Vučić voleo da se predstavlja.

Bitno je da smo svesni da je sve to predstava, pozorište takoreći. I nijednog aktera u toj predstavi savršeno nije briga da li to što izgovara ima smisla ili nema smisla, i da li mi, gledaoci predstave, u to verujemo ili ne verujemo. Dakle, pitanje nije šta su rekli, pitanje je zašto se igra predstava. I tu se sad stvari komplikuju. Poverovali smo u jednom trenutku da je Evropska komisija, kao i parlament EU, konačno promenila stav prema Vučiću, to jest da su mu svi zajedno okrenuli leđa.

Pored toga, obradovali smo se… ne, reći ću to ovako – obradovao sam se kad su najavili da će zaustaviti priliv evropskog novca u Srbiju. Dakle, jesam se obradovao, i sada neka kere režima nasrću koliko god hoće. (Ovo kere je deminutiv, napisano s osmehom, kao što se mali Slavko Štimac osmehuje kada to izgovori u 9. epizodi narodnooslobodilačke serije „Salaš u malom ritu“.) A obradovao sam se jer to znači manje novca u džepovima ove vlasti, a ne manje novca za narod.

I sad odjednom, predstava, a glavni glumci Vučić i Von der Leyen. U lepoj literaturi, kao i u pozorištu, to znamo, sve je laž, pa i karakteri iz tih priča, dakle, lažu. Zato se to zove fikcija. Iako fikcija, sve te priče imaju neko značenje i nose neku poruku za publiku, dakle za nas. Šta je poruka fikcije Vučića i Von der Leyen? Sumnjam da njihova predstava ima publiku u evropskim zemljama, žitelji EU ne haju za stanje stvari u Srbiji, ne treba se zanositi da je drugačije.

To pak znači da je predstava odigrana za nas? Ali zašto? Hteo je Vučić da nas uveri da mu je stalo do EU, a Von der Leyen mu služi kao garant kredibilnosti, praktično kao scenski rekvizit? Dobro, čak ni Vučić nije tako glup da pomisli da ćemo mu poverovati da su mu na srcu sloboda medija i pošteni izbori, a pogotovo vladavina prava ili ne daj bože (visoko) obrazovanje i akademske slobode. Dakle, sva je prilika da ni mi nismo pravi adresati poruke predstave.

Šta se to onda dogodilo? Vučić se nada da ima još čime da trguje. Novac iz EU on priželjkuje ne samo zato što su on i njegovi gramzivi; ako stigne, taj novac bi pokazao da s njim još nije gotovo. Da i dalje može da računa na podršku iz EU. To bi bio šamar EU žiteljima Srbije, ali ne bi bio prvi koji smo dobili. Samo, da bi to dobio, Vučić mora nešto da dâ. Mislim da su o tome telefonom razgovarali Vučić i Von der Leyen. Nije Vučić nju uveravao da hoće u EU, jer neće, nego da ima i dalje nešto da dâ.

Ako mu to prođe, ako se pokaže da ova unakažena Srbija zaista ima još nešto da ponudi nekome u EU, za šta bi taj neko mogao biti zainteresovan, onda je funkcija predstave da mi ovde pomislimo kako je Vučić ponovo prevario naivne evropske političare, a Von der Leyen pogotovo, da su mu oni poverovali i opet mu dali novac na takozvane lepe oči. I zato kažem, uopšte nije bitno šta Vučić kaže, pa čak ni šta nudi, jer je već preko svake mere ojadio Srbiju, bitno je šta će reći Von der Leyen.

Zato je predstava napeta, a njen kraj očekujemo sa zebnjom, iako smo nešto slično s istim akterima odgledali mnogo puta do sad. Ali, prvi put bismo se mogli ponadati srećnom kraju.

Peščanik.net, 24.04.2026.

© Peščanik

visit website