We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Pobednik nosi sve

5 1 6
11.10.2018

eXistenZ

Razgovor o digitalnim udžbenicima dobija na zamahu. Od udžbenika se lako, u jednom koraku, stiže i do digitalnih škola. Kada se, pak, pogledaju opisi ovih udžbenika, a onda i sami udžbenici, vidimo nešto nalik na internet prezentacije sa sadržajima iz kurikuluma po kojima deca mogu da klikću i gledaju slike ili slušaju postojeći tekst (što bi im ranije pročitao učitelj) ili pak čitaju dodatne informacije u novootvorenim prozorima, koje bi se u štampanim udžbenicima tretirale kao fusnote. Drugim rečima, u elektronskom obliku dobije se sve ono što već postoji i u standardnim, štampanim udžbenicima – slike informacije. (To što deca mogu i da prevuku određene slike do određenih polja, praktično je jednako staromodnom zaokruživanju ili bojenju.) Digitalne škole, pak, svode se na učionice sa računarima gde učenici treba da savladavaju osnovne kompjuterske programe, a u retkim srećnim slučajevima misli se i na škole sa dostupnim besplatnim bežičnim internetom.

Digitalizacija se tako bez dobrih razloga redukuje kako na jačanje tradicionalnog shvatanja škole kao mesta za utuvljivanje zadatih sadržaja tako i na podsticanje konzumerističkih oblika pasivnog primanja informacija. Konačno, pod krinkom digitalizacije utvrđuju se i već postojeće monopolističke šeme na tržištu udžbenika: digitalizacija je tu tek još jedan oblik za otimanje novca od đaka i njihovih roditelja. (Tek da pomenemo, digitalizacija je i kanal preko koga se sredstva iz stranih fondova za unapređenje školstva preusmeravaju u džepove onih koji bi navodno trebalo da je realizuju a da nemaju ni blagu predstavu šta je to i šta bi uopšte moglo da bude.)

Sve, naravno, može i drugačije: digitalizacija udžbenika i škola mogla bi biti istinska emancipatorska poluga koja bi i đake i nastavnike oslobodila od stega tradicionalne i tradicionalističke (u smislu metoda odnosno sadržaja) pedagogije te od besmislene utrke za zaradom aktera koji parazitiraju na loše postavljenim obrazovnim sistemima. Umesto hrpe (digitalnih) knjiga na početku školovanja, prvakinje i prvaci bi mogli da dobiju tek jedan kindl ili nešto slično – spravu dakle zakačenu za bežični internet, pomoću koje bi iz zajedničke baze podataka mogli da skidaju nastavne sadržaje. Do kraja školovanja, umesto novih udžbenika, verovatno bi na svakih nekoliko godina trebalo samo promeniti tu spravu za njenu novu, unapređenu verziju (podrazumeva se da bi se i baza podataka proširivala). Na desetak godina obaveznog obrazovanja, to bi se pokazalo kao višestruko jeftinije od ukupne cene kompleta udžbenika za svaku godinu. Na kraju bi se to za državu pokazalo i kao daleko manji trošak u ispunjavanju obaveze da pruži besplatno školovanje za sve.

Ušteda je tu, međutim, tek sporedna i u suštini zanemarljiva korist: izbor iz pripremljene baze obrazovnih sadržaja koji bi se rukovodio sticanjem kompetencija a ne pokrivanjem nastavnih jedinica otvorio bi prostor za daleko kreativniji rad i nastavnika i učenika. Slobodno kretanje kroz baze i povezivanje sadržaja iz kao i izvan njih, osposobilo bi i ohrabrilo decu da prate svoje interese i zadovolje svoju radoznalost na načine na koje to tradicionalno realizovani školski program ne može da im pruži.

Naposletku, tako postavljena digitalna škola dala bi šansu da u škole uđu i novi mediji, veoma važni i prisutni u životu dece, a potpuno odsutni iz važećih programa. Među njima, i video igre. Ima raznih video igara, ali bi za školu, verovatno, najzanimljivije bile one u kojima igrač ili igrači biraju određene uloge, kreiraju vlastite karaktere, te moraju da donose odluke u skladu sa njima. Izbori vode ka posledicama i novim zapletima za koje su odgovorni upravo sami igrači. Tako slika sveta i sudbine fiktivnih karaktera u igri postaju rezultat interakcije između unapred zadatih parametara igre i postupaka igrača1 – sasvim nalik, zar ne, na odnose u stvarnom svetu.

Ovako postavljena digitalna škola bila bi korisna za sve, izuzev za prosvetne vlasti: upravo bi one morale da ulože veliki trud da izmene postojeće kurikulume, prilagode ih novom dobu i tehnologijama (a ne da te tehnologije prilagođavaju vlastitim pogrešnim profiterskim i nadziračkim svrhama) i osmisle nove načine za evaluaciju školskih postignuća. Iz njihovog ugla, znatno bi se povećala mera neophodnog prosvetnog rada a smanjila mogućnost uticaja na prosvetne radnike i učenike, te kontrole nad njima. Suzio bi se i prostor za pogađanje i trgovinu, to jest za „iznajmljivanje“ monoploskih pozicija na prosvetnom tržištu. Teško je očekivati da se bilo koja vlast, pa i prosvetna, zarad dobrobiti zajednice odrekne svojih unosnih privilegija. Pritisak bi dakle morao da dođe odozdo. Đaci i nastavnici koji požele promenu moraju biti svesni da tu nije reč o suštinski........

© Peščanik