Eh, kako su samo fino moralno ušuškani žitelji Srbije. Mislim, ušuškani spram moralnih briga. Jer, za sve loše u Srbiji kriv je, naravno, Vučić. A za sve dobro zaslužni su, naravno, studenti. Kada urade nešto loše – recimo, kada biju demonstrante, kada sude mimo zakona a u korist vlasti, kada otpuštaju nastavnike ili kažnjavaju učenike… – ljudi jednostavno kažu: Vučić je to uradio, a ne mi. S druge strane, kada studenti urade nešto dobro, ljudi kažu – to smo pravi mi, mi smo studenti, to je kao da smo mi uradili nešto dobro.

Istina, kada studenti urade nešto loše, onda svi ćute, i studenti i žitelji Srbije uopšte. Ali, to je neka druga priča. Važno je da predstavimo opšti obrazac moralne udobnosti. Šta god da se desi, žitelji Srbije imaju i opravdanje i objašnjenje. I ništa nije do njih, uvek je to neko drugi. A onda se po svojoj volji i prema svom izboru odlučuju s kim će se identifikovati. Sa studentima, naravno. Kada je govorio o zlatnom dobu, mi smo mislili da Vučić misli na materijalno blagostanje. A on je možda mislio na moralno… jeste, blagostanje. Ili na moralnu udobnost, što je isto što i – apsolutna neodgovornost.

Možda je čitalac pomislio – tamo negde, na početku protesta – dobro je, studenti će povući žitelje Srbije iz samoskrivljene nezrelosti. Nije se desilo. Posle gotovo dve godine čini se da smo kao kolektiv još nezreliji nego što smo bili. Čekamo istraživanja javnog mnjenja da nam kažu šta da mislimo o sebi. I ne samo o sebi, nego šta da mislimo uopšte, iako bi trebalo da bude obrnuto: da nam ta istraživanja kažu šta zaista mislimo. Ako stižu sa........

© Peščanik