We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Mesto radnje: škola

2 1 0
27.09.2019
Ryan Gosling u filmu „Half Nelson“, foto: Hunting Lane Films

Dva filma, jedan iz 2006. godine a drugi iz 2019, bili su povod da napišem ovaj tekst. Film iz 2006. je „Half Nelson“, a iz 2019. „The Boy Who Harnessed the Wind“. Oba govore o školi, jednoj u Sjedinjenim Državama, drugoj u Malaviju, u Africi, a zapravo o obrazovanju i smislu obrazovanja uopšte. Stariji film je nedvosmislena refleksija o vrlinama i manama kritičke pedagogije. Noviji pokušava da obnovi veru u prosvetiteljsku misiju škole uzimajući u obzir kritike emancipatorskih obrazovnih pokušaja iz 20. veka. Ali, kada to tako kažem, šta sam u stvari rekao? Tekst koji sledi je odgovor na to pitanje. Iako ću se u njemu ukratko osvrnuti i na „Half Nelson“ i na „The Boy Who Harnessed the Wind“, tekst je u stvari postavljen kao opšti uvod za podrobne interpretacije ta dva filma koje će uslediti.

Iz velike grupe filmova o školama, na koju bismo mogli gledati i kao na poseban žanr, mogle bi se izdvojiti dve međusobno povezane podgrupe. One su važne jer se može pokazati da se u njima narativno oblikuje – nazovimo to tako – apologija škole, odnosno njena kritika. Ta apologija, odnosno kritika škole biće ovde naš glavni predmet.

Tekst se sastoji iz tri dela. U prvom se daje osnova za izdvajanje ova dva podskupa filmova o školama. U drugom se na primerima pokazuje kako se iz te podele izvode tumačenja konkretnih filmova. U trećem se, pak, analizira jedan domaći film.

Na početku treba reći još i to da se ovde prihvata određenje Louisa Althussera da škole spadaju u ideološki državni aparat (zajedno sa porodicom, crkvom…).1 Ali se iz tog određenja ne izvlači nužno negativan sud o školama, kako su to neki veliki pedagozi, mimo i pre Althussera, bili skloni da ishitreno, dakle nedovoljno promišljeno urade.2 Kao ni o državama. Kao, na kraju, ni o ideologijama. Krenućemo od ideologije, preko države, da bismo stigli do škole i filmova o školama.

I.

Vreme od Američke revolucije i revolucije u Francuskoj naovamo, John Schwarzmantel naziva dobom ideologija.3 Sintagma doba ideologija za njega je praktično sinonim za modernu. Drugim rečima, ovaj profesor sa Univerziteta u Lidsu ideologije vidi kao odgovor na promene u organizaciji društva koje je sa sobom donela moderna. Nema ideologija bez moderne, tvrdi on. Ali, što se njega tiče, nema ni načina da se u modernom dobu živi bez ideologija. Tako Schwarzmantel odgovara na primedbe s kraja dvadesetog veka – on ih označava kao postmodernističke – o zastarelosti i beskorisnosti ideologija.

Pod modernom Schwarzmantel uglavnom misli na dve stvari. Prva je za njega filozofija moderne i uključuje „uvjerenje da moć razuma može oblikovati i preobraziti cijelu strukturu politike i društva“.4 Druga se tiče svojstava modernog društva u kome nastaju ideologije. Schwarzmantel izdvaja tri glavna: industrijska proizvodnja koja stalno raste i obuhvata sve više ljudi; stvaranje i oblikovanje nacionalnih država; klasni sukobi kao rezultat strukturiranja društva u skladu sa potrebama industrijske/masovne proizvodnje.5 U vezi sa tim, ideologije Schwarzmantel shvata veoma jednostavno. On polazi od toga da „svaka ideologija sadrži tri elementa: kritiku, ideal i sredstvo djelovanja.“6 Pri tom, ta kritika, taj ideal i to sredstvo delovanja za svoj predmet imaju ili se odnose na pomenuta tri stuba moderne: industriju, naciju i klasu.7

Ideologije nadalje Schwarzmantel deli na četiri osnovna tipa: liberalizam, socijalizam, konzervativizam i nacionalizam. Liberalizam i socijalizam polaze od modernističke vere u napredak i promenu društva uz pomoć razuma. Tome nasuprot, konzervativizam insistira na slabostima ljudske prirode i sumnja da je moguće transformisati društvo oslanjanjem isključivo na razum.8 Nacionalizam se pak javlja kao posledica neujednačenog razvoja različitih zemalja i odgovor je onih zaostalih na pritisak razvijenijih i naprednijih država.9 S obzirom na to, nacionalizam u nekim svojim fazama može biti čak i blizak socijalizmu i liberalizmu i sa njima deliti veru u progres, te pozivati na „nadljudske“ napore da se dostignu razvijenija društva. Ali, češće se zapravo priklanja konzervativizmu i na izazov napretka odgovara izolacijom i okretanjem ka prošlosti.10

Iako daje vrlo jednostavne i korisne definicije, Schwarzmantel ne pravi korak unazad i ne pita otkuda se uopšte pojavljuje vera da se razumom mogu oblikovati i preobraziti čitavo društvo i njegova politika. On naprosto prihvata zdravo za gotovo uvid da se otprilike u vreme Američke i Francuske revolucije konačno formira shvatanje važno za modernu uopšte i za svaku od njenih ideologija posebno – „da su društvo i država kreacije ljudskog djelovanja, rezultati svjesnog ljudskog nastojanja, a ne nasljeđe prošlosti, oblikovano težinom tradicije i običaja“.11 Time otkuda stiže vera u moć razuma da uredi društvo i državu bavi se jedan drugi teoretičar i u ovom konkretnom slučaju istoričar ideja – Charles Taylor.

Zašto su nam pored jednostavnih Schwarzmantelovih postavki važna i komplikovana, podrobna, često digresivna do ivice čitalačkog strpljenja, ali na kraju ipak precizna Taylorova objašnjenja? U knjizi Doba sekularizacije, što je sintagma čije se značenje podudara sa Schwarzmantelovim dobom ideologija, Taylor je ambiciozno preduzeo da objasni kako se stvorila vera u kapacitete ljudi da oblikuju svoje društvo i državu bez oslanjanja na bilo kakve druge (uglavnom onostrane) sile mimo razuma. Na ovaj dugački i krivudavi eksplanatorni put u prošlost Taylor se odvažio kako bi opovrgao uvreženo mišljenje da je uspon nauke – na čije mesto metonimijski postavlja Darwinovo tumačenje o poreklu vrsta – ohrabrio ljude da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke ili da, kako to kaže poznati romantičarski poklič – postanu sami svoji bogovi.

Taylor, naprotiv, tvrdi da su upravo alternativna shvatanja u okrilju verske misli dovela do velikog obrata i, paradoksalno, do sekularizacije, to jest raščaravanja ili odmađijavanja sveta. Paradoksalno je to, objašnjava Taylor, što je upravo vera u neograničenu moć Boga, dakle takvu moć koju ne mogu sputati čak ni unutrašnja svojstva stvari koje je on sam stvorio, dovela do poimanja stvarnosti kao nečega „beskonačno manipulativnog“. Priroda se umesto čvrstog i nepromenljivog poretka vidi zapravo kao mehanizam, kaže Taylor, „iz koga je uklonjen svaki nagoveštaj unutrašnje, suštinske teologije“. Zbog toga se više ne traga za sopstvenim mestom u kosmosu, već se postavlja zadatak „stvaranja reda u kosmosu“ – „i to ili kao nov način pokoravanja Bogu ili kao neku vrstu reakcije na Božiju svemoć u kojoj za nas nema mesta i koja je zapravo uništila raniju svest o našem mestu unutar uređenog kosmosa“.12

Taylorova tumačenja su i zanimljiva i pronicljiva, ali ih dalje nećemo slediti. Na njegovu knjigu pozivamo se ovde jer baca drugačije svetlo na stvari kojima se bavi Schwarzmantel. Obojicu zanima isto doba – sekularizacije ili ideologija – te uloga naših svetonazora u ophođenju sa svetom i snalaženju u njemu. Videli smo, Schwarzmantel ideologije kratko svodi na kritiku, ideal i sredstva delovanja. Taylor je rečitiji:

„Svaka ličnost i svako društvo živi sa nekom predstavom o tome šta je ljudska dobrobit: šta konstituiše ispunjen život? Šta život čini vrednim življenja? Zbog čega se najviše divimo ljudima? Naš napor da odgovorimo na ova pitanja definiše shvatanje ili shvatanja na osnovu kojih pokušavamo da živimo ili između kojih biramo. Na drugom nivou, ova se shvatanja kodifikuju, ponekad u filozofskim teorijama, ponekad u moralnim kodeksima, ponekad u religioznoj praksi i pobožnosti. Kodeksi i razne rđavo formuilisane prakse koje ljudi oko nas sprovode, predstavljaju resurse koje naše društvo nudi svakom ko hoće da uredi svoj život.“13

Ovom Taylorovom objašnjenju ideologije – kao kodeksa ili raznih rđavo formuilisanih praksi što služe kao resursi svakome ko bi da uredi svoj život – upadljivo nedostaje aspekt uređenja zajednice. Moguće je da bi Schwarzmantel na kraju citata iz Taylorove knjige dodao „da uredi svoj život i društvo u kome živi“. Možemo samo da nagađamo zašto tog dodatka nema kod Taylora iako se čini tako očiglednim da bi tu morao biti. Možda je to implicitni refleks komunitarizma, koga se Taylor eksplicitno odriče kada odbija da ga se nazove komunitaristom. On veruje da osoba ne može voditi ispunjen život izvan zajednice i mimo okosnica koje zadaje ta zajednica. Dok zajednica može odrediti pojedinca, pojedinac je bez zajednice i spram zajednice praktično – nemoćan, kao da veruje Taylor. Ali, to je neka druga priča, na koju ćemo se vratiti u osvrtima na filmove. Zapamtimo sada „kodekse i rđavo formulisane prakse“ kao resurse koji nam stoje na raspolaganju da osmislimo život. Time ćemo se u stvari baviti.

........

© Peščanik