Merzu Vučiću

Seća se čitalac, moj vršnjak, nekada davno, na ulicama se vikalo „Slobo Sadame“. Danas smo toliko otišli dođavola da ne umemo da dobacimo dalje od „Aco šiptare“ (mora malo slovo jer je mišljeno kao uvreda). Može se i tako meriti civilizacijski pad nas „Srba“ (mora pod navodnike, da svako učita u „Srbe“ šta god mu padne na pamet) od Slobe do Ace. Kako će se meriti civilizacijski pad Nemaca (može i bez navodnika, pošto nas se ne tiče kako oni sebe doživljavaju) pod tekućom demohrišćanskom vladom s Merzom na čelu, o tome neka brinu sami Nemci.

Treba sumnjati da će žitelji Nemačke baš izaći na ulice i skandirati Merzu da je isti kao Vučić (pored ostalog, i ono što im je ostalo od kolektivnog ponosa neće im to dozvoliti), a mogli bi – jer to je prava mera za Merzovo ubrzano srozavanje i brukanje na globalnoj sceni. Još samo treba u nekoj od nemačkih ambasada u Evropi da se pronađe skladište kokaina, i tu smo – mi i Nemci kao preslikani, ako je suditi po tekućim vlastima u Srbiji i Nemačkoj. Naravno, tu su i Amerikanci. Samo što je razlika u moći prevelika između nas i njih, da bismo se videli kao – isti.

To da Vučić nema takozvanu kičmu, ne čudi nas. Nikada je nije ni imao. Ali da predsednik vlade Nemačke ide, to jest puzi uokolo kao beskičmenjak – slika je koju nismo očekivali da vidimo. Razumem ja da teret prošlosti pritiska svaki novi naraštaj Nemaca i njihovih političara. Ali, umeli su njihovi političari da zablistaju i pod takvim teretom. I ne, ne mislim na Merkel. Sada vidimo da je s njom započeo pad a ne – da ne gubimo vreme u traženju prave reči, recimo samo – rast te nacije. Hoću da kažem, baš zbog tog tereta prošlosti, Nemačka je sad trebalo da bude – Španija.

Ali, nije se desilo, pa je španski predsednik vlade rekao sve što je mogao i trebalo da kaže Merz. Pedro Sánchez oduvao je Trumpa u više navrata u proteklih par dana. Slagali ste nas jednom, pre dve decenije i više nećete. Tako Sánchez Trumpu, a misli na Španiju i Sjedinjene Države. Onda je Trump zapretio prekidom trgovine između dve zemlje, a Sánchez je odgovorio, pa dobro, loša su vremena, mora se nešto i istrpeti. Onda je američka administracija slagala da je Španija promenila stav, na šta je španska administracija trenutno odgovorila da – nije.

A sve to dok Merz sedi kod Trumpa i poslušno klima glavom na sve što Trump izvali. I hajde sad – razumi ti to. Notorni levičari pokazuju više nacionalnog integriteta i ponosa od časnih desničara kojima pucaju grudi od vatrenog rodoljublja. Kako se to dogodilo da se širom Evrope baš desničari utrkuju u ulizivanju Trumpu? I što su više desno, to su spremniji da budu Trumpovi vazali. Možda je konačno proradila tradicija – levica se dugo održavala tako što se opirala vlastima, to jest jačima od sebe. Desnica je uvek, ali baš uvek rasla i jačala uz skute jačih od sebe.

No dobro, Evropa i evropske zemlje, pogotovo članice EU, same će rešavati svoje međusobne odnose kao i odnose sa SAD i Rusijom, na primer. Možda je samo zanimljivo primetiti, ako desnica prevlada, treba očekivati da Evropa bez ikakvog otpora bude podeljena između SAD i Rusije. Grenland bi tako ispao samo najava mnogo većeg prisvajanja. Eh, opustili smo se, pa sad kao u kafani bistrimo svetsku politiku. Ali, čak i u kafani, ne može se prevideti suštinska razlika između Merza i Sáncheza, odnosno između Nemačke i Španije.

Sve ostale evropske zemlje smeštaju se negde između te dve krajnosti. Tako je bilo i kada je Trump priredio novogodišnje iznenađenje Maduru, i evo, u protekla tri meseca ništa se od tad nije promenilo. Sećamo se, tada je Merz govorio kako je iz pravnog ugla čitava ta venecuelanska američka političko-vojna pustolovina jedna složena stvar i da treba vremena da se formira čvrst stav. Vreme je prošlo, a od stava ni traga. Umesto stava, stigao je – Iran. A bilo je odmah jasno – pozivanje na nelegitimnost venecuelanskog režima kao jedini argument za opravdanje američke akcije palo je odmah u vodu.

Jer je nelegitimni režim u Venecueli ostao u punoj snazi, samo bez Madura. Tako je to kad Trump donosi slobodu i demokratiju. Ni traga od slobode i demokratije, ali se zato efikasno ruši međunarodno pravo i promoviše pravo jačeg. Kako u Venecueli tako i u Iranu. S tim što kriminalni režim u Iranu ipak pokazuje više integriteta od kriminalnog režima u Venecueli. Samo što to nije ni pohvalno ni dobro jer – mnogo će ljudi to platiti svojom glavom, a da ih niko nije pitao niti tražio njihov pristanak.

Treba sumnjati da će i žitelji Amerike jednog dana izaći na ulice i besno izvikivati „Trumpe Vučiću“. A bilo bi razloga i za to. Dok je Merz jadan kao Vučić, Trump je podmukao kao Vučić (a uz to još i sklon da zlostavlja svoje sugrađane kao i Vučić). Kao što Vučić ovde zloupotrebljava slabe i ugrožene, tako sad američka administracija u rat protiv Irana uvlači Kurde. Nije im teško da to urade. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što su Kurdi već u sukobu s iranskim režimom. I taj režim ih je zlostavljao, kao uostalom i onaj u Turskoj. Ali, dok turske Kurde treba pacifikovati, iranske Kurde treba razjariti.

I sad Kurdi treba da biraju između dva zla. Promenićemo registar, da bi bilo jasnije o čemu je reč. U borbi protiv đavola, Kurdi treba da se udruže sa sotonom. I, šta ćemo reći na to? Hoćemo li podržati Kurde u opravdanoj borbi za slobodu i nezavisnost? Ili ćemo ih osuditi što sklapaju savez sa sotonom? Na svu sreću, nebitno je šta ćemo mi misliti. Možemo se samo prisetiti da je iza pobune žena u Iranu pre par godina stajalo u pozadini i nasilje tamošnjeg režima nad Kurdima. Žena ubijena u zatvoru, zbog koje je pobuna počela, bila je Kurd.

Nećemo nadalje nagađati kako će se odvijati stvari u Iranu. Treba se plašiti haosa, a najverovatnije će se baš haos dogoditi (neki građanski rat, kao onomad, posle američkog rata protiv Iraka, kada smo kao njegovu odloženu posledicu jednu deceniju kasnije dobili ISIS). I treba se nadati da se najgore ipak neće dogoditi (mislim na ISIS). Ali, dok se nadamo, treba imati na umu – sve nasilne države, poput Irana ili Srbije, ako baš hoćete, u stvari su slabe i lako padaju. A onda svi unutrašnji konflikti, koji su se rešavali silom i po pravu jačeg, eskaliraju u promenjenom odnosu snaga.

Zna čitalac, pratio je, ni u Španiji ne cveta samo cveće, i oni su prošli kroz velike krize (vlasti). Ali, svaka kriza se na kraju rešavala – izborima. I, šta smo dobili? Dobili smo zemlju čiji predsednik vlade mirno izađe i oduva Trumpa, sasvim siguran da govori u ime svih žitelja Španije i da može na njih da se osloni. I nema izgovora – mi smo mali (a jesu, u poređenju sa SAD), ekonomija nam nije u dobrom stanju, imamo nerešena pitanja (a imaju – Katalonija), vučemo teret iz prošlosti (a vuku više decenija fašističke diktature). Što su sve izgovori kojima se pravda kukavička bedna politika Srbije spolja, a brutalno surova unutra.

Peščanik.net, 06.03.2026.

© Peščanik

visit website