We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Meritokratija i emancipacija

5 1 0
08.10.2019
Matt Damon u filmu „Good Will Hunting“, foto: Miramax Films

U prethodnom tekstu1 smo videli da čak i kada se škola na filmu brani kao ustanova sa ogromnim emancipatorskim potencijalom, ta odbrana za sobom vuče niz pitanja i problema. Najavili smo da ćemo se tim pitanjima podrobnije baviti u tumačenju filma „Half Nelson“. Ali, pre nego što stignemo do tog filma, kao uvod u taj razgovor, osvrnućemo se na čuveni film o školi „Good Will Hunting“, koji se u mnogim svojim tačkama dodiruje sa „Half Nelson“. Iz teksta ćemo, pak, na kraju izaći osvrtom na jedan drugi film – dokumentarac „Berlin Rebel High School“. Pričama iz stvarnog života učenika i nastavnika u Berlinu ovaj film postavlja pitanja kao „Half Nelson“ te se za razliku od američkog filma usuđuje i da odgovori na njih.

1.

U niz opštepoznatih scena iz filma „Good Will Hunting“2 svakako ide i ona u kojoj Will i njegov terapeut dr Sean Maguire razmenjuju misli o dobrim i lošim knjigama iz istorije. Na zajedljiv Willov komentar da bi umesto smeća od istorijskih knjiga koje drži na polici, dr Maguire trebalo da zaviri u narodnu povest Sjedinjenih Država Howarda Zinna, terapeut spokojno odgovara da bi pored Zinnove svakako trebalo pogledati i knjigu o izradi/proizvodnji pristanka koju su napisali Noam Chomsky i Edward S. Herman.

Razgovor je rečit, jer pominjanjem ovih imena obojica sagovornika direktno označavaju vlastite poglede na svet i pozicije sa kojih progovaraju. Will je, sećamo se, izvanredno daroviti ali i izrazito siromašni mladić, u sukobu sa svetom ogoljene socijalne nepravde. On s lakoćom rešava i najteže matematičke zadatke, ali odbija da uđe u sistem visokog obrazovanja jer jasno vidi da su vrata prestižnih univerziteta otvorena isključivo za privilegovanu decu. Njegovo odbijanje da redovno pohađa školu predstavlja nam se kao jasan vid socijalnog bunta. Verbalni konflikt iz bara u tipičnom „macho“ nadmetanju za devojku između socijalno deprivilegovanih mladih radnika i njihovih socijalno povlašćenih vršnjaka studenata upravo je slika klasnog sukoba koji bi Will da isprovocira.

Uputivši Maguirea na Zinna, Will mu naprosto kaže da su mu pravila obrazovne igre – to jest klasne segregacije koju legitimišu obrazovne ustanove – dobro poznata, ali da na njih ne pristaje. Uzvrativši mu Chomskym, Maguire u stvari kaže Willu da su i njemu dobro poznati mehanizmi klasne diskriminacije, o kojima argumentovano u svojoj istoriji piše Zinn, ali ide i korak dalje, pa pokazuje da zna i kako, uprkos tim oštrim i nepravednim razlikama u materijalnom statusu, ljudi ipak pristaju na diskriminatorski poredak, o čemu pak govore Chomsky3 i Herman razotkrivajući ulogu masovnih medija u izradi/proizvodnji tog pristanka.

Naravno, smisao terapije Maguire ne vidi u ideološkom nadgornjavanju sa Willom. Ne vidi je ni u uveravanju Willa da njih dvojica zapravo stoje na istoj (ideološkoj) strani, koju dele sa levičarskim, progresivnim intelektualcima u Sjedinjenim Državama, kao što su Zinn i Chomsky. Naprotiv, terapeutov posao je da na kraju, uprkos svemu, pa uprkos i očiglednoj nepravdi, te svemu onome o čemu govore i Zinn i Chomsky, privoli Willa da uđe u „igru“ i svoj ogromni talenat za matematiku stavi na raspolaganje kako obrazovnoj zajednici tako i korporativnom kapitalu.

Argument terapeuta je jednostavan – od svog dara veliku korist imaće i sam Will, kao i škola, kao i, na kraju, korporativni kapital. Ali, da bi „lečenje“ uspelo, bilo je potrebno da terapeut izvrši tačno određeni transfer – da klasnu priču prevede u ravan idnividualne psihe. Willov otpor prema školi i njegovo nepoverenje prema autoritetima, nisu proizvodi klasne svesti, kako bi Will to da predstavi pozivanjem na Zinna, nego, naprotiv, rezultat su sasvim posebnog sticaja okolnosti koje su uticale na Willa kao pojedinca te ga oblikovale kao izrazito nepoverljivu i nestabilnu osobu.

Uspeh terapije, a i ta scena je čuvena, događa se u trenutku kada konačno slomljeni Will terapeutu prizna i ispriča kako je kao mali bio fizički zlostavljan. Naravno, terapeut je to, tako nam barem izgleda na kraju, sve vreme znao, pa je mali skeč sa Zinnom i Chomskym zapravo bila tek igra sklanjanja klasnog zastora da bi na površinu konačno isplivala duboko potisnuta i istinski tragična individualna trauma odrastanja pod batinama.

I taman kada se učini da su obojica, i Will i Maguire izneverili sve što se moglo izneveriti u vezi sa progresivnom pedagogijom, čiji su slavni predstavnici i Zinn i Chomsky, događa se još jedan preokret: Will ne odlazi u školu i ne prihvata posao u korporaciji, nego sa devojkom koja mu se sviđa, to jest sa onom koju je osvojio u verbalnoj tuči u baru, kreće na put po Sjedinjenim Državama. Uspeh terapije se tako ne pokazuje kao ulazak u školu i prihvatanje posla u okrilju korporativnog kapitala, nego kao ponovno sticanje sposobnosti da se ima poverenja u drugu osobu – sasvim konkretno, u devojku Skylar.

Sama Skylar, pak, u galeriji pažljivo izvedenih muških likova u filmu je najslabije razrađeni karakter, što ovde primećujemo ne samo kao zamerku na manjkavo iskustvo dvojice tada mladih i očito talentovanih scenarista Matta Damona i Bena Afflecka, već i kao signal da je njena uloga u filmu pre svega instrumentalna – ona je otvorila izlaz iz kritike škole i korporativnog........

© Peščanik