Masakr iz snova

Da sam ja uporedio Vučića s iranskim ajatolahom odmah bi mi prišili da pozivam na njegovo, dakle Vučićevo ubistvo. Možda bi na to dodali i da izazivam paniku, jer sada već pokojni ajatolah je naredio/odobrio/prihvatio da bude ubijeno više desetina hiljada demonstranata u Iranu. Samo što ja ništa od toga nisam rekao, a ni pomislio (verujte mi na reč). Sve je to pomislio i rekao Vučićev bliski saradnik Jovanov.

I rekavši to, uporedivši Vučića s ajatolahom, izričito je dodao i da bi Vučićevi bliski saradnici uradili sve isto kao i ajatolah, dakle pobili bi ljude, ali eto, na sreću ili na žalost, nije to baš najjasnije kod Jovanova, Vučić im to nije dozvolio. I posle ja širim paniku. A Jovanov? Pokušavam da shvatim šta je u stvari Jovanov hteo da nam kaže? Teško to ide, pamet staje kad se sluša Jovanov. Ali, možemo da pokušamo, pa gde stignemo.

Možda je Jovanov hteo da upozori – ne nadajte se da Vučić prođe kao Maduro ili kao ajatolah, jer mi, oko njega, isti smo ili gori i od Madura i od ajatolaha: sve ćemo vas pobiti, preti on. Ili barem izgleda kao da preti.

Možda je Jovanov hteo da nam kaže koliko sreće imamo, jer je eto Vučić sasvim drugačiji od svojih bližnjih (mislim na saradnike). Oni su redom ubice, a Vučić je… zaista, šta… jagnje? Ako je ovo poruka, onda bi Jovanov morao da objasni zašto se jagnje okružilo ubicama.

Možda je Jovanov dobio izliv iskrenosti u mozak – isti su režimi u Iranu i Srbiji, jer da nisu isti, zašto bi uopšte imalo smisla da se porede i onda da se naglasi ta jedna, jedina razlika: tamo ljude ubijaju, a ovde (još) ne.

Naravno, moguće je da Jovanov ne vidi ništa loše u vezi sa režimom u Iranu, pa kada poredi režime u Iranu i Srbiji i naglašava razliku, jednu jedinu, on ne želi da kaže ništa loše ni o jednom od ta dva režima. I tamo i ovde sve je uglavnom normalno, samo što tamo masovno ubijaju ljude a ovde se od toga uzdržavamo. Jer nije Jovanov rekao, vidi kako smo mi grozni, mi bismo i ovde masakr. On je samo zaključio da ima jedna razlika, možda i nebitna između režima pod Vučićem i pod ajatolahom.

Konačno, možda Jovanov nije ni mislio da poredi režime, nego je baš uporedio demonstrante. Sve je to goli ološ, i ovde i u Iranu, smeće sklono obojenim revolucijama. Pa su u Iranu i dobili šta su zaslužili, a ovde ih je milosrdni Vučić ipak poštedeo (za sada).

Naravno, sad treba videti šta su tražili demonstranti – po Jovanovu, političko smeće – u Iranu i videti da li traže isto i demonstranti u Srbiji. Ako sam ja dobro razumeo, poslednji talas protesta u Iranu pokrenuli su trgovci. Zbog loše politike države i pada vrednosti domaćeg novca, oni su praktično ostali bez posla, to jest njihov rad postao je bezvredan, što na kraju znači da ne mogu da žive od svog rada. Trgovcima su odmah prišli i mnogi drugi žitelji Irana.

Taj novi talas protesta samo se naslonio na prethodni talas pobune žena. Par godina ranije, žene su ustale zbog nasilja iranske policije i revolucionarne garde nad njima. Ženama su se takođe brzo pridružili i drugi žitelji Irana. Prethodni talas demonstracija, pak… ne moramo dalje, čitalac je shvatio, odnosno već zna, u Iranu se valjaju talas za talasom pobuna, a ljudi traže da žive od svog rada, da su ravnopravni i da država može da im garantuje sigurnost, a ne da je brutalno narušava.

Sve isto kao i kod nas. Možete to nazvati obojenim, šarenim, plišanim… kakvim god hoćete revolucijama, ali u osnovi im je, i ovde i u Iranu, jednostavna želja da se živi mirno i da se živi od svog rada. Kako na to gleda Jovanov? Ako čitamo i tumačimo njegove reči, onda ovako: svako ko traži da živi mirno, da ima pravnu zaštitu i da bude jednak sa svima drugima, te ako još želi i da živi od svog rada, političko je smeće i zaslužuje da ga se zgazi, ako ne baš i ubije, što zavisi samo od milosti vođe.

Da je barem malo pametniji, Jovanov bi video nešto drugo, što se sad već ponavlja. Maduro je uhvaćen i otet usred svoje rezidencije. Ajatolah je ubijen u prvih trideset sekundi napada SAD i Izraela na Iran. I jedno i drugo govori o očajno lošoj odbrani, izuzetno slaboj vojsci i policiji, te o krajnjoj nesposobnosti obaveštajnih službi. Uz to, jasno je da odbrambeni krugovi i u jednoj i u drugoj zemlji moraju biti ozbiljno probušeni da bi takve akcije napadača imale tako spektakularan uspeh.

Iz toga dalje sledi da su sve poluge sile u tim zemljama bile okrenute ka unutra, umesto da se mnoge od njih bave, kako bi to inače trebalo da bude, odbranom od pretnji spolja. Ti odbrambeni mehanizmi u toj su meri nadmoćni spram golorukog naroda, da, s jedne strane, nemaju nikakve granice kada taj narod pomisle da treba da pregaze, dok, s druge strane, pošto su u stalnom sukobu sa daleko slabijim protivnikom unutra, ostaju ranjive i nemoćne pred svakom drugom silom spolja, izvan svoje kontrole.

Treće, iako ruše sva pravila i gaze sve zakone u svojim zemljama, a svoje žitelje tretiraju kao ljude drugog reda, te zemlje, odnosno njihove vođe, izvan granica svoje moći očekuju da ih štite međunarodna pravila i – nazovimo ih tako – zakoni (a zapravo ugovori, deklaracije…).

Kada ih napadne jači od njih, odmah se dakle pozivaju na pravdu, do koje im, naravno, nije nimalo stalo i zapravo je vide kao čisti višak unutar granica svoje moći.

Četvrto, u sukobu s jačima od sebe, takvi režimi ne mogu računati ni na lojalnost ni na borbenu gotovost kako svojih žitelja/podanika, tako i ljudi iz njihovih sopstvenih redova. Videli smo kako su Madura lako prodali baš njegovi. Pošto su ga prodali i nagodili se s tekućom administracijom SAD-a, zadržali su svoju moć u Venecueli. Što se Irana tiče, već sada čujemo kako se američkoj administraciji nude novi iranski pregovarači iz redova režima. Ne bih se čudio ako bi se pokazalo da to nije (samo) ratna propaganda.

Ali, umesto da misli, Jovanov mašta o satiranju političkih protivnika. Ostavimo ga u njegovim košmarima.

Već smo o tome ovde pričali. Režimi poput onog u Venecueli, ili u i Iranu, ili u Srbiji, pa ako baš hoćete, i u Belorusiji (Mađarska je opet nešto drugo, EU bitno menja stvari), koliko god se zaklinjali u suverenitet i busali se u rodoljubive grudi, izuzetno su laka meta za ucene i napade spolja. Nema pod tim režimima ni s od suverenosti, a o (nacionalnom) ponosu i da ne govorimo. Nije stvar pameti da se to zaključi, to naprosto gledamo uokolo.

Na takve zemlje pak nasrću upravo oni slični njima. Amerika pod Trumpom, Izrael pod Netanjahuom, Rusija pod Putinom – sve je to u većoj ili manjoj meri daleko ili sve dalje od demokratije, slobode, jednakosti. Nema nikakve sreće u tome da Trumpovi „Amerikanci“ kidnapuju Madura ili ubiju ajatolaha, koliki god da su obojica kriminalci. Nije njima, „Amerikancima“ dakle, na srcu ni demokratija ni sloboda žitelja tih nesrećnih zemalja. Lako će se oni dogovoriti s ostacima režima koje su obezglavili, a da u tim zemljama sve ostane po starom.

I Vučić i Jovanov i ostali Vučićevi krvoloci morali bi da shvate da je raspisivanje izbora izlaz, možda jedini, i za nas i za njih, dakle za Srbiju. I što su izbori slobodniji i pošteniji, veće su nam šanse da se svi zajedno izvučemo i siđemo s liste zemalja privlačnih za zlostavljanje (Venecuela, Iran, Belorusija…). To je možda još jedini preostali način da ovaj režim pokaže kakav-takav patriotizam. Ali, umesto da se očituju kao patriote, oni, ako je suditi po Jovanovu, maštaju samo o masakrima.

Peščanik.net, 03.03.2026.

© Peščanik

visit website