U-sta-la-je-Sr-bi-ja, U-sta-la-je-Sr-bi-ja, U-sta-la-je-Sr-bi-ja… Ori se ulicama slobodarskog Kragujevca. Opoziciono nastrojeni žitelji Kragujevca, s opozicionim prvacima – odbornicima u skupštini Kragujevca – na čelu, demonstriraju s jednim jedinim, ali konačnim zahtevom. Pošto su najzad shvatili ispravnost opozicione borbe, pridružili su im se i neki odbornici iz redova vlasti. Svi zajedno, neustrašivo i nepokolebljivo traže da se skine – Đorđe Andrejević Kun.

Da, da, dragi moj čitaoče, mislio si da je Vučić najveći problem u Srbiji i pogrešio. Oči su ti otvorili upravo odbornici opozicije iz Kragujevca – najveći problem u Srbiji uopšte i Kragujevcu posebno jeste slika partizana autora Đorđa Andrejevića Kuna. Slika je sakrivena pod zavesom stajala na zidu sale kragujevačke skupštine tri decenije. Zločinačka i okupatorska vlast sada ju je – bez ikakvog razloga – ponovo otkrila. Provokacija! Urlaju kragujevački opozicioni odbornici.

Pobogu, pa ko je na vlasti u Kragujevcu? Komunisti, naravno. Pa koja je to godina u Kragujevcu? Hm, to zavisi kako gledamo. Mogla bi bita neka iz druge polovine osamdesetih godina 20. veka, kada revizionizam u Srbiji uzima maha. A mogla bi biti i neka devedeseta, kada se taj revizionizam široko razmahao na obe strane političke scene u Srbiji. Na jednoj od te dve strane bili su – u tumačenju ondašnje opozicije – komunisti.

A na drugoj – hm, kako sad da ih nazovemo… demokrate, možda… neeeee – četnici dakle. Ali, i komunisti i četnici tih su se devedesetih slagali oko najvažnijih stvari: partizani su bili šljam, a Jugoslavija je bila – sranje. Oooo, izvini, izvini, čitaoče, nisu oni o tome baš tim rečima, pa nećemo više ni mi. Jugoslavija je bila, recimo to fino, tamnica naroda, naročito srpskog. Ili, figurativno rečeno – nož duboko zariven u leđa Srba. Dok Srbi, naravno, u pravedničkom gnevu, nisu rešili da ga izvade. To jest – da pregaze Jugoslaviju.

Jeste, ta Jugoslavija se srušila pre svega pod naletom srpskog istorijskog revizionizma. Taj revizionizam joj je osporio legitimitet, diskvalifikovao je kao pristojnu državu i zahtevao njeno rušenje. Ili njen opstanak, ali pod uslovima i u obliku po volji srpskog istorijskog revizionizma/nacionalizma. Dobro, videli smo da nas je taj idiotski poduhvat odveo pravo u poraze i masovne ratne zločine. I, naučili smo nešto? Neeeee, nikako. Zašto bismo učili?

Nepunih desetak godina kasnije, pošto smo se 2000. oslobodili tog prvog „čeda“ srpskog istorijskog revizionizma, novim, tranzicijskim, transformativnim, demokratskim… nazovite ih kako hoćete, a ja ću reći – nepodnošljivo glupim vlastima, u poslednjim godinama te prve decenije, ne pada na pamet ništa pametnije nego da svoj legitimitet iznova grade na – srpskom istorijskom revizionizmu/nacionalizmu. Setiće se čitalac beskrajne, sumanute potrage za jednim grobom i prekopavanja Ade Ciganlije. Setiće se i zakona o rehabilitaciji.

O tom zakonu i njegovom (be)smislu jasno je i precizno pisao, recimo, Srđan Milošević, a na primeru rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića.1 Objasnio je Milošević da za razliku od većine evropskih zemalja, u Srbiji u stvari, na kraju 2. svetskog rata, nije na delu bila pobednička/osvetnička politika kažnjavanja, ili, ako baš i jeste, onda u daleko manjoj meri nego bilo gde drugde u ondašnjoj Evropi. Ali, i takva kakva je bila, dakle uglavnom nikakva, jer su se neka pravila ipak poštovala, dobro je poslužila da se zamažu tranzicijske oči.

Jer, očekivalo se da se – ako baš mora da je bude u Srbiji – tranziciona pravda bavi zločinima srpske strane u ratovima iz 1990-ih. Nije se desilo. Kao da tih 1990-ih nikada nije ni bilo, ondašnja tranziciona elita ugledala se na ostatak istočnoevropskih zemalja i svoju tranzicionu pravdu osmislila po uzoru na njihove obračune… s čim zaista… pa sa – komunističkim nasleđem. Eto tranzicione sreće za ratne zločince iz devedesetih.

E, tako smo dobili tranzicijski pravedničko prekopavanje Ade Ciganlije, krajem prve decenije u dvehiljaditim. Čitalac koga zabavljaju ludorije (nekih) istoričara, to je zapamtio kao živopisan detalj na slici (da se razumemo, zaista) demokratskih vlasti. Ali, siguran sam da je zaboravio Državnu komisiju za tajne grobnice (DKGT). Ta komisija je osnovana 2009, a izgleda da je prestala s radom 2015, iako se o tome ništa ne zna. (Baš kao što se ništa ne zna ni o kraju, recimo, Jugoslovenske komisije za istinu i pomirenje, s početka iste decenije.)

Da završimo s podsećanjem. Ideja je da čitalac samo uoči vezu: posle svakog talasa srpskog istorijskog revizionizma sledi – potop. Ako hoćete, rasulo, raspad, pad u varvarstvo. Takve su bile devedesete, takva je decenija i po pod notornim radikalima s Vučićem na čelu.

Dobro, da se sad vratimo na temu: kakve veze ima DKGT s Đorđem Andrejevićem Kunom i „pobunom“ protiv jedne slike (partizana) u Kragujevcu. Manimo se preterivanja s početka teksta, vest dakle kaže da se opozicija u Kragujevcu našla pogođenom zbog otkrivanja slike partizana autora Đorđa Andrejevića Kuna. Sliku je otkrio (sklonio zavesu s nje) predsednik skupštine iz redova SPS-a (to je ta veza s komunistima). A najglasniji ikonoborac bio je opozicionar Veroljub Stevanović (nekadašnji SPO – to je ta veza s četnicima iz devedesetih).

Stevanović traži da se slika opet skloni, jer ona vređa njegova pravednička demokratska čula. To je slika partizanska, nedemokratska, a Stevanović je, tako želi da se predstavi, rođeni demokrata, pluralista, puca od tolerancije. I eto teme za sukob vlasti i opozicije. Dobro, neka se biju oko slike, ti naši vajni ikonobranitelji i ikonoborci (videli smo, u devedesetima, što se ideologije tiče, jedni te isti). Nas ovde zanima revizionistički deo priče. Kaže Stevanović, pa ti partizani/komunisti ubili su posle „oslobođenja“ (mora pod revizionističke navodnike) više ljudi u Kragujevcu nego Nemci 1941.

Opaaaa, vremeplov. Srećna nova 1941/1991! Seća se čitalac popularne istorije, tvrdilo se onda, u 1980-im i 1990-im, da su u Kragujevcu Nemci pobili čak 7000 ljudi, a među njima i žene i decu (školsku). Je l to Stevanović kaže da su partizani pobili više Kragujevčana – 10, 20, 30 hiljada? Da pomognemo Stevanoviću, Nemci su ubili ne više od 3000 ljudi. Je l to malo, pobogu? Nije, naravno, dovoljno je strašno. Ne treba mahati sa sedam hiljada žrtava fašista da bi bilo strašnije. I ovako je nepodnošljivo.

Ali, Stevanović bi možda da kaže da su partizani ubili više hiljada Kragujevčana – 4, 5, 6 hiljada. Evo, neka bude da to hoće da kaže. Jer tako se govorilo u tim kasnim osamdesetim i u devedesetima. Partizani su po „oslobođenju“ pobili na desetine, možda i stotine hiljada ljudi u Srbiji, a u gradovima redom – u Nišu 12.000, u Zaječaru 8.000, u Kruševcu 6.500, u Valjevu 4.000, u Užicu 3.000, u Jagodini 2.500, u Šapcu 2.000… Nema Kragujevca u prvih sedam gradova najviše pogođenih „oslobodilačkim“ terorom, a moralo bi ga biti ako je verovati Stevanoviću.

Samo što mu ne treba verovati, kao što ne treba verovati ni kragujevačkim Pogledima iz 1991, odakle su uzeti podaci. A da im ne treba verovati, pokazao je Milan Radanović u svojoj knjizi Kazna i zločin. Snage kolaboracije u Srbiji,2 u kojoj nam je posebno zanimljivo IX poglavlje „Mitovi i brojke: prilog kvantifikaciji stradalih u Srbiji nakon oslobođenja“. Ako ga mrzi da čita celu knjigu, dobrih 500 strana, čitalac može da baci pogled na pedesetak strana tog jednog poglavlja.

Radanović objašnjava revizionističku logiku koja je stajala iza navođenja brojeva žrtava „oslobodilaca“, i načine kako su se ti brojevi multiplikovali, i to ne dva ili tri puta, nego i desetak puta. I najlepše od svega, to pokazuje upravo tako što daje podatke do kojih je došao revizionistički DKGT. Imaće Radanović šta da zameri i brojevima revizionističkog DKGT-a. Ali, i takvi kakvi su, neprecizni, neprovereni, bez jasnih metodičkih ograničenja, ti brojevi su redovno čak i deset puta manji od procena s početka devedesetih. Kako za druge gradove i mesta, tako i za Čačak.

Biće da je zato DKGT netragom nestao. A ne može se više pristupiti ni sajtu http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/ gde je pohranio rezultate svojih istraživanja. Jedini trag o njihovom radu sačuvao je tako, čini se, baš sam Radanović.

I čemu sad sve ovo, po stoti put o partizanima i četnicima, zar nema prečih stvari danas u Srbiji? Ima, naravno. Ali, hajde da to kažemo ovako: šta ima u svojoj (tobože opozicionoj) glavi onaj koji danas pokušava da ruši tekuću vlast trikovima i lažima na kojima je ta ista vlast sticala moć i širila nesreću kako u devedesetima tako i danas. Krenuti na nju pričom protiv partizana i komunista, isto je što i cementirati njene temelje. A izbeći da se partizani i komunisti nazovu – kako im to po svemu priliči – antifašistima, ne znači ništa drugo nego ići naruku fašistima iz tekućeg režima.

Peščanik.net, 20.03.2026.

Srđan Milošević, Istorija pred sudom (Beograd: Fabrika knjiga, 2013).

Milan Radanović, Kazna i zločin. Snage kolaboracije u Srbiji (Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2016, drugo dopunjeno izdanje).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Kragujevačko (kao) opoziciono ikonoborstvo - 20/03/2026

State governed by law and rule of law (for Serbs) - 19/03/2026

Pravna država i vladavina prava (za Srbe) - 17/03/2026

© Peščanik