Deca nas vole |
Što da ne, završimo godinu prikazom filma iz žanra katastrofe. Ne, ne zato što je 2025. bila katastrofalna godina: već sam onomad rekao – iz ugla pobune ili, ako vam je tako draže, slobodarskog duha, bila je veličanstvena. Ko misli da smo sposobni za više nego što smo postigli u 2025, evo nam 2026. da to potvrdimo. Iz mog ugla, pak, ako i 2026, bez obzira na to da li će u njoj biti izbori, završimo kao pobunjeni/slobodni žitelji Srbije, biće dobro.
Ali, ako i nije bila katastrofalna, 2025. je to sasvim lako mogla da bude. Baš kao što isti takav (razoran) potencijal ima i 2026. Nije se desilo u 2025, i to je dobra vest s kojom ćemo srećni završiti ovu godinu. Što sa samim filmom, o kome će ovde biti reč, u stvari i nema mnogo veze. (Mislim, veza postoji, i na nju ćemo skretati pažnju kasnije.) „Velika poplava“ je, dakle, priča o katastrofi, a ta katastrofa je potop. Onaj pravi, sveopšti, što znači mitski, to jest biblijski.
Čitalac se seća starozavetne priče: ljudi su bili grešni, bog se rasrdio i rešio da ih zbog toga kazni tako što će ih sve podaviti. Dobro, ne baš sve, ali gotovo sve. To bi bilo jedno čitanje mita. Drugo čitanje bi moglo ići ovako – na početku ljudi su se pokazali kao trošni, iskušenjima podložni, za greh prijemčivi. Brzo su se pokvarili, pa je bog rešio da – resetuje sistem. To jest, da dâ šansu za novi početak tako što će sve staro biti izbrisano i što će se krenuti od takozvane nule.
U južnokorejskom filmu reditelja Kima Byung-wooa (meni, ruku na srce, nepoznatog, ali vidim da je uradio šest filmova i da je dobijao nagrade) imamo skoro pa istu priču o potopu, kao i dve mogućnosti da je razumemo: ili je potop kazna za sebično čovečanstvo ili je šansa za novi početak za neke nove, bolje ljude. U prvom odnosno drugom delu filma više ćemo naginjati prvom, odnosno drugom tumačenju. Jer, od polovine priča dobija drugi tok i menja žanr.
Metafora o resetovanju (biblijskog ili savremenog, svejedno) sveta u filmu više nije (samo) metafora. U tom drugom delu, potop vidimo kao deo programa kreiranog za veštačku inteligenciju: kroz ponavljanje/petlje istih događaja ona stiče (ispravne) emocije, a to znači – da ih usvoji, razume i primeni. Nadalje, ono što nam se u prvom delu filma činilo kao neupitna stvarnost priče, u drugom delu praktično gubi stabilni ontološki status u meri da više ne znamo šta se zaista dogodilo u priči.
Što gledaocu, emocionalno potpuno investiranog u događaje, donosi delimično olakšanje. Istina, privremeno. Jer, pošto shvatimo da ono što se zbiva u priči nije i njen pravi........