Nije prvi put da srpski umetnici spremno i rado skaču na noge da bi zadovoljili neki zahtev režima, odustali od sopstvenog integriteta, ako već s time nisu odavno raščistili, i sveli svoju kreativnost na posao ulepšavanja čudovišta. Setimo se samo brojnih dostava predloga za spomenik Stefanu Nemanji, u trenutku kada je svakome uveliko bilo jasno da je jedini cilj tog konkursa bio podizanje megalomanskog, afirmativnog simbola naprednjačkog kriminala.

Ovoga puta, reč je o učešću srpskih umetnika, srećom malobrojnih, u dosad verovatno najstrašnijem licemerju kada su režimski konkursi u pitanju: konkurs za spomenik žrtvama pada nadstrešnice u Novom Sadu, žrtvama istog tog režima koji je konkurs raspisao.

Odabrano idejno rešenje, bogato nagrađeno, odiše, zapravo, nemilosrdnom istinom, kao što ponekad neizostavno biva i sa iskazima najveće neiskrenosti. Naime, sem što je takvog nivoa kompleksnosti da ga je mogla predložiti i bilo koja, nešto ambicioznija kamenorezačka radionica, ponuđeni spomenik deluje kao da mu je svrha da, što je moguće više, ostane tih, skriven i neprimećen. Jer reklo bi se da već i sama potuljena horizontalnost tog rada, te položene........

© Peščanik