O kompromisu, selektivnom zaboravu i konsenzusima o tišini |
Prateći suđenje Nikoli Selakoviću ovih dana, koje bi moralo da bude samo jedno od mnogih suđenja za koruptivno divljanje nad kulturnim dobrima ovog grada i države, nameće se kao neophodno postavljanje jednog važnog pitanja – kojeg je, verujem, svestan svako ko u ovom društvu kritički razmišlja i ko je iole upućen u procedure koje su dovele do toga da režimska korupcija i režimsko nasilje postanu normalizovani, ozakonjeni i bez prepreka sprovođeni u delo – a to je pitanje kolaboracije.
Sem oružane sile, kolaboracija je jedan od osnovnih resursa naprednjačkog režima. Otimanje i rasprodaja javne imovine, rušenja, organizovana pljačka, obesmišljavanje institucija teško da bi imali mogućnost da budu realizovani u meri u kojoj jesu da režim uz sebe svih ovih godina nije imao stručne pojedince, ljude sa imenom i prezimenom, koji su režimskom nasilju i bezakonju davali profesionalnu podršku i svoju stručnost podređivali političkom (i kriminalnom) zahtevu.
Jer kao što je bilo i očekivano – a toga se ovo društvo koje želi (ako zaista želi) da se menja mora čuvati i naći način da sa time izađe na kraj – uveliko smo, i iznova, ukoračili u blatnjavi paradoks selektivnog zaborava, s kojim već imamo mnogo gorkih iskustava na koja se, nažalost, uvek pozivamo s vidnim zakašnjenjem i ponavljajući istovetne mučne greške za njih krivimo neke prethodne ljude i godine.
Selektivni zaborav, naime, neretko se primenjuje na one situacije i pojedince koji u oportunom trenutku odlučuju da „promene stranu“, da izađu iz nekakvog oblika „primoranosti“ i najednom, jer i to je jedna od osobina ovog društva, budu proglašeni za istaknute heroje u borbi za istinu i pravdu.
Srbija je skup malih sredina. S jedne strane, ta je činjenica zgodna za ogoljavanje svačije biografije i na neki način garancija da........