Dok su se oporavljali od šoka i neverice neposredno posle prvog izbora Donalda Trampa za predsednika, umetnici, pozorišni stvaraoci, pesnici i kritičari širom Sjedinjenih Država upoređivali su beskrupuloznog skorojevića na čelu države s protagonistom pozorišne farse Alfreda Žarija Kralj Ibi, prvi put izvedene krajem 19. veka. Pored kruškastog stasa, obojicu krase sirovost, vulgarna ambicija, pohlepa i popuštanje najnižim nagonima ljudske prirode. Pojavilo se bezbroj objava na društvenim mrežama i mnoštvo eseja i članaka u akademskim časopisima, umetničkih projekata sa Ibijem i, naravno, pozorišnih postavki Žarijevih komada i njihovih osavremenjenih verzija.1 Iza mnogih od tih prizivanja Žarijevog dela stajalo je pitanje: kako je ovo moglo da se desi nama, naprednoj demokratiji s čvrstim institucijama, slobodnim medijima i stabilnim političkim sistemom? Čini se da je odgovor stigao krajem Trampovog prvog mandata s lumperajkom od 6. januara, tom bahatom orgijom koja bi mogla pripadati ibijevskoj farsi da u njoj nisu izgubljeni ljudski životi. Malo njih je u tom događaju videlo brutalan marketinški trik, efektan početak Trampove nove kampanje.

Njegov drugi mandat nije repriza prvog. Ovog puta je došao pripremljen, s gotovim „Projektom 2025“ i tehno-oligarsima i drugim vlasnicima velikih kompanija, koji su stali u red da njemu i prvoj dami poljube koleno.2 U drugoj godini Trampovog prvog mandata pojavilo se „Nacionalno kulinarsko nadmetanje Kralj Ibi“ (National UBU ROI Bake-Off), program novih pozorišnih dela zasnovanih na Ibiju, koji je organizovala dramska spisateljica Pola Vogel i u kom se našao jedan monolog Melanije Tramp. Drugi mandat je obeležen dokumentarnim filmom Melanija, u produkciji Bezosovog Amazona. U poglavlju „Otac Ibi“ (Père Ubu) svoje knjige Šta dolazi posle farse?, kritičar Hal Foster ispaljuje salvu pitanja: „Kako poniziti lidera koji ne zna za stid? Kako se rugati nekom ko uspeva na tlu apsurda? Kako u besmislu nadmašiti predsednika Trampa?“3 Sad imamo odgovore na sva ta pitanja, pa i ono iz naslova: posle farse dolazi njena normalizacija.

Drugi Trampov mandat nadmašio je sve što je Žari zamislio u svom portretu autokrate. U prvom mandatu Tramp je skandalizovao međunarodni politički poredak, a sada ga revnosno prekraja. Dok je krajem druge decenije 21. veka povremeno pružao verbalnu podršku autokratama širom sveta, sada je pretvorio Belu kuću u konzervativnu Kominternu tako što je ulagao u one koje podržava (argentinskog predsednika Havijera Mileja) i bespoštedno maltretirao one koje on i njegovi ortaci ne vole (lidere Brazila, Meksika i Kanade, i celu EU, s teškim kaznama koje to povlači za firme Silicijumske doline). Pošto je s maltretiranja prijatelja i neprijatelja (više prvih nego drugih) prešao na zadovoljavanje otvorenih imperijalnih ambicija – koristeći američku vojsku za otmicu jednog aktuelnog stranog predsednika i najavljujući dalje teritorijalne planove – reklo bi se da je Tramp nadmašio čak i Žarijev repertoar Ibijevih ekscesa.

Na kraju Žarijeve farse, Ibi se povukao posle poraza u Rusiji i plovi duž obala Danske, po svoj prilici na putu ka svom nepostojećem kraljevstvu („Da nije Poljske, ne bi bilo ni Poljaka!“).4 Tako je nastavio sve dok nije došao do toplih zemalja i hitro ih kolonizovao. Opis Ibijevih imperijalističkih podviga u središtu je gotovo zaboravljenog književnog poduhvata Ambroaza Volara, trgovca umetničkim delima, koji je krajem 19. i početkom 20. veka odigrao ključnu ulogu u pokretanju karijera nekoliko velikih modernih slikara, među njima Pola Sezana, Pabla Pikasa i Anrija Matisa. Devedesetih godina 19. veka Volar je objavljivao albume slikara koje je podržavao, kao što je Pol Gogen. Kretao se u istim krugovima boema simbolista kao i Žari i pružio je finansijsku podršku za Ilustrovani almanah Oca Ibija (1899) zakupivši u njemu reklamni prostor. Ideja za drugu (i poslednju) publikaciju u toj seriji, Ilustrovani almanah oca Ibija (20. vek), 1901, rodila se na jednoj od večera koje je Volar priređivao u svom podrumu u Ulici Lafit u Parizu.5

U svojim memoarima, Volar je zabeležio da je Žari došao s idejom o „kolonijalnom prilogu“ pošto je čuo njegove priče o francuskoj ostrvskoj koloniji Reinion u Indijskom okeanu, gde je Volar bio rođen i odgajen. Na kraju je jedini očigledno kolonijalni segment Almanaha bio komad Ibi kolonijalista (1901), koji je, prema avangardnom predanju, uglavnom napisao sam Volar.6 Volar se vratio Ibiju nekoliko godina posle 1907, kada je Žari umro u 35. godini. Počev od 1916, napisao je i objavio niz ibijevskih komada: Tata Ibi u bolnici i Tata Ibi u zdravstvenoj službi (1916), Tata Ibi u avijaciji (1918), Kolonijala politika tata-Ibija (1919) i Tata Ibi u ratu (1920). Sakupio je te komade u knjizi Reinkarnacije tata-Ibija (1925), u kojoj su se našli i dramski skečevi Tata Ibi u poštanskoj službi i Tata Ibi u Panteonu, prozna minijatura Političko zaveštanje tata-Ibija i najduži od svih Volarovih komada, Kolonijalni problemi u Društvu naroda. Na kraju, 1930. godine, objavio je poslednji ibijevski komad Tata Ibi u zemlji Sovjeta. Volarove knjižice su bile ilustrovane upečatljivim drvorezima Žorža Ruoa, jednog od umetnika koje je zastupao.

Ibijem kolonijalistom dominira figura bezočnog autokrate koju je Žari razvijao u prethodnoj deceniji: oportuniste, predatora, nasilnika i kukavice; lakoničnog, samoživog i neumornog hvalisavca. Ali kolonijalni kontekst pokazuje još jedno važno Ibijevo lice: povrh svega ostalog – i sasvim očekivano – on je i rasista. Glavni politički uvid Žarijevog komada tiče se kolonijalnih društava posle ukidanja ropstva i izvesno dolazi od Volara. Pre nego što počne da sipa izlizane rasističke fraze o lenjosti robova (ilustrovane pričom o tajanstvenoj bolesti „tatan“, koja ih obuzima kad su primorani da rade), vulgarne izmišljotine o tome da se starosedeoci hrane pacovima, zatucane komentare o crnim prostitutkama i egzotične kolonijalne fantazije o krokodilima i nojevima, Ibi ispaljuje rafale žalbi na to što mu je oduzeto „pravo“ da kupuje robove. Ukidanje ropstva lišilo ga je te prave ibijevske uživancije. „Mi“ (bivši robovlasnici) pretvorili smo robove u „slobodne radnike“, pošto je to „običaj u pariskim fabrikama“. On pompezno nastavlja: „U želji da ih sve usrećimo i održimo u dobrom zdravlju, obećali smo da ćemo im, posle isteka deset godina slobodnog rada u našoj službi, ako budu vrlo dobri i dobiju povoljnu ocenu od našeg nadzornika, dati pravo da glasaju i da prave sopstvenu decu.“7 Ovo je atipično za Žarija. Ispod farsične fasade, ovaj dramolet sadrži pronicljivu analizu kolonijalnog stanja.

Žari je počeo da gradi Ibijev lik dok je bio tinejdžer u Renu, zajedno sa svojim školskim drugovima, braćom Anrijem i Šarlom Morenom.8 Od samog početka njegovi komadi s Ibijem slikali su patrijarhalni buržoaski poredak odozdo, iz perspektive onih koji nemaju moć, najpre dece, a potom boema s društvene margine. Ta perspektiva bila je zamagljena farsičnim i opscenim sredstvima koja je koristio. U Volarovim rukama, ibijevski korpus je postao je studiozniji i oštriji. Za njega farsa nije bila način govora, već suština stvari o kojima je govorio. Pošto je rođen u dalekoj koloniji kao sin „kreolske“ majke i francuskog oca, Volar je prisno poznavao nejednakosti i nepravde kolonijalnog društva. Jednako je značajan i njegov položaj unutrašnjeg stranca – francuskog građanina rođenog u prekomorskom regionu Francuske – što mu je omogućilo da posmatra i razume ne samo duboke, silom nametnute podele između metropole i njenih kolonija već i značajnije, suštinske veze među njima. Volarovi ibijevski komadi, posebno Kolonijalna politika tata-Ibija, mogu nam pomoći da rasvetlimo naizgled neobjašnjive imperijalističke poduhvate Trampove administracije.

Već 3. januara 2026. ujutru, politički komentatori i stručnjaci za Latinsku Ameriku i spoljnu politiku Sjedinjenih Država započeli su debatu o američkoj vojnoj operaciji u Venecueli, koja je dovela do hapšenja predsednika Madura. U obraćanju naciji predsednik je uzgred pomenuo narko kartele i jasno stavio do znanja da je glavni plen venecuelanska nafta. Za pažljive analitičare to nije imalo mnogo smisla. Rojila su se pitanja. Nedelju dana posle „ekstrakcije“ Madura, Ezra Klajn, glas razuma na komentatorskim stranama New York Times-a, nabrojao je probleme u Trampovom objašnjenju: Trampova predsednička kampanja je bila zasnovana na obećanju da neće uvlačiti Sjedinjene Države u vojne intervencije u inostranstvu, a ipak je uradio upravo to. Droge ne mogu biti razlog, jer su Sjedinjene Države u raljama fentanilske krize, a glavna droga koja se krijumčari kroz Venecuelu je kokain. Posle uklanjanja Madura nije došla na vlast Marija Korina Mačado, glavna figura konzervativne opozicije – koja je ibijevskim ulizičkim gestom najpre posvetila svoju Nobelovu nagradu Trampu, a onda mu je i poklonila – već je na vlasti ostala Delsi Rodrigez, čavistička potpredsednica. I koliko god naftni plen bio veliko iskušenje, ono ne može biti glavni razlog cele operacije jer su Sjedinjene Države postigle energetsku nezavisnost i jedan su od glavnih izvoznika nafte. Uz to, velikim američkim naftnim kompanijama bile bi potrebne godine da počnu da izvlače profit iz venecuelanskih naftnih nalazišta.9 Alma Giljermoprijeto, pronicljiva posmatračica latinskoameričkih zbivanja, zaključila je svoj komentar za New York Review of Books pitanjem koje je svima bilo na umu: „Čemu je sve to služilo?“10 Slična pitanja je izazvao i Trampov nagoveštaj da bi mogao nastaviti imperijalne poduhvate u Kanadi (pedeset prva država?), Grenlandu, možda i Kubi ili Kolumbiji. Volar nam daje koristan vodič za zbunjene.

Kolonijalna politika tata-Ibija ima oblik saslušanja pred Kolonijalnim odborom u parlamentu (KOP), a Ibijev glavni sagovornik je predsednik odbora (PKOP). Brzo se prolazi kroz uobičajene ibijevske preliminarije kao što je, na primer, Ibijeva primedba da bogate kolonije lako mogu postati meta drugih kolonijalnih sila dok „kolonija koja ništa ne proizvodi“ ostaje sasvim bezbedna.11 Ibiju nije potrebno mnogo vremena da uvede tipične trampovske teme. On izražava brigu za bezbednost granica u kolonijama i otpisuje ekonomske eksperte kao „magarce“ (13). Saslušanje poprima ozbiljniji ton kad jedan od članova Odbora pomene Ibijevo studijsko putovanje u Ameriku, gde je imao priliku da se upozna s Monroovom doktrinom. Od tog časa interesovanje se premešta s pitanja o održivosti kolonija na izbornu politiku. Volar zapravo nastavlja tamo gde su Žari i on stali u Ibiju kolonijalisti: kako kolonistu pretvoriti u glasača? Istraživanju tog pitanja posvećen je ceo drugi deo komada.

Na tom mestu Volar izričito signalizira napuštanje farse. Ibi se seća jednog incidenta u vreme kad je radio kao zamenik državnog sekretara za kolonije i kad ga je „kolonijalni predstavnik“ ispitivao o „Bambuli“. Priznaje da je bio naivan i da je u početku verovao da je to „crnačka igra do koje mnogo drže u Republici Liberiji“ (23). Ali onda Ibi predstavniku u lice ispaljuje reč „merdre“, prostakluk koji mu dođe kao lični logo.12 Tada nastupa prekretnica u komadu. Ostavivši za sobom žarijevsku farsu, Volarov Ibi se bavi stvarnim značenjem Bambule i objašnjava parlamentarnoj komisiji da ta reč zapravo znači „dobar glasač“ koga je „silovao loš glasač“ (23). Cilj je, kaže on, da se „loši glasači nateraju da glasaju kako treba“ čak i ako to znači da budu „revnosno batinani ili da im se gurne dinamit u dupe“ (25). Debata zatim poprima prepoznatljive trampovske tonove. Iznenada je prekida jedan „Glas“ koji pita da li su takve mere „protiv zakona“. Ibijev odgovor je predvidljivo odsečan i direktan: „Potrebno je, štaviše imperativno, naučiti lošeg glasača ključnu izbornu izreku: ispravno glasanje znači glasanje za ʼpravog kandidataʼ“ (26). Onaj ko postane dobar glasač ima očigledne prednosti, kao što je „čista savest“, a uz to će „na dan izbora dobiti, za ličnu potrošnju ili čak za svoju porodicu, karticu koja jemči akademske počasti, kao i lakovane kožne cipele, krem žute rukavice i slične stvari“ (28) – možda nešto poput učešća u igri u kojoj može osvojiti milion dolara ili dividende od 2.000 dolara. Korupcija, međutim, nije dovoljna. Postoje drugi načini da se „nacionalizuju“ izbori, na primer ometanje glasača. Ibi kaže da su potrebne još neke „pripreme da bi se loši glasači sprečili da na dan izbora priđu biračkom mestu“(29). Njegova govorancija nepogrešivo odjekuje u Trampovim pogrdnim napomenama o velikim američkim gradovima koje kontrolišu demokrate:13

„Video sam korov na ulicama grada. Dok sam ga obilazio, video sam kokoške, patke, bodljikavu prasad, zvečarke pa čak i neotrovne zmije, gliste pa čak i svilene bube, pse pa čak i foke, mačke, pacove, miševe, krtice, zečeve, galebove, ševe, zamorce, vrapce, buve, ostrige, mrave, kitove, komarce i druge prepreke normalnom odvijanju saobraćaja; vi ste gradonačelnik koji ne brine o dobrom stanju ulica u sopstvenom gradu; zamenjujemo vas odborom dobrih glasača.“ (30)

Od dezinfekcije ulica u Trampovom prvom mandatu do oružane invazije u drugom tek je mali korak, a taj korak je omogućila i opravdala nesumnjivo imperijalistička logika. To dođe kao sasvim normalno onima koji dobro poznaju „kolonijalnu izreku, suštu mudrost: Onaj koji kontroliše glasačke kutije drži ključ uspeha“ (31). Ovde nije jasno da li Ibi govori o kolonijama ili o metropoli, ali to nije ni važno. Jasna poenta Volarovog komada je to da imperijalizam nije i ne može biti jednosmeran: ekspanzionizam u inostranstvu ne može se razdvojiti od totalne dominacije u metropoli. Drugim rečima, imperijalizam uvek počinje kod kuće. Čim se pokrene imperijalističko nasilje, ono se nužno vraća u metropolu; njegova sopstvena logika ga čini neizbežnim. Karakas i Mineapolis su dva kraja istog vrtloga agresije. Da bismo otkrili značenje intervencije u Venecueli i predatorskog govora usmerenog ka Danskoj i Kanadi, treba da pogledamo ulice velikih američkih gradova preplavljene agentima Službe za imigraciju i carinu i drugim federalcima, koje podržavaju Ministarstvo pravde, Vrhovni sud i druge najviše institucije.

Važno je setiti se da u Volarovom komadu Ibi predstavlja svoj program najvišem zakonodavnom telu. Pri kraju saslušanja PKOP stavlja poslednji prigovor: Šta se događa kad više niko ne glasa za „pogrešnog kandidata“? Ibi je spreman: dajte „glasove ohrabrenja lošem kandidatu“ – drugim rečima, organizujte marionetsku opoziciju (33). Dok je pisao 1919, Volar je video šta dolazi. U svom poslednjem pojavljivanju, Ibi se obraća Društvu naroda. Taj komad je nastao 1925, tri godine posle Musolinijevog marša na Rim. Danas se možemo samo nadati da nećemo otići tako daleko.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.03.2026.

Kratak pregled korišćenja Kralja Ibija u reakcijama umetnika na prvu Trampovu pobedu na predsedničkim izborima vidi u mom članku „Père Gynt: Mendacity for the 21st Century“, TDR: The Drama Review 64, br. 3 (2020).

Ne prsten – koleno. Vidi osmo poglavlje Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova, gde se opisuje veliki bal koji priređuju „večito preplanuli“ Majstor i njegova izabranica.

Hal Foster, What Comes After Farce?: Art and Criticism at a Time of Debacle, Verso, 2020, str.41.

Alfred Jarry, Ubu the King, u Three Pre-Surrealist Plays, prev, Maja Slater, Oxford University Press, 1997, str. 147.

Alastair Brotchie, Alfred Jarry: A Pataphysical Life, MIT Press, 2011, str. 268.

Alfred Jarry, Tout Ubu: Ubu Roi, Ubu Cocu, Ubu enchâiné, Almanachs du père Ubu, Ubu sur la butte; avec leurs prolégomènes et paralipomènes, Librairie Général Française, 1962, str. 422-23. Kad nije drukčije naznačeno, sve citate su s francuskog na engleski preveli Jasminka Jakovljević i autor.

Roger Shattuck, The Banquet Years: The Origins of the Avant-Garde in France 1885 to World War I, Vintage Books, 1955, str. 188.

The Ezra Klein Shaw, 11. januar, 2026.

Alma Guillermoprieto, „A More Pliant Chavista“, New York Review of Books 73, br. 2, 2. februar 2026, str. 8.

Ambroise Vollard, Les Réincarnations de Père Ubu, Le Divan, 1925, str. 12.

Žarijev King Ubu počinje tom neprevodivom rečju, izvedenom iz „merde“ (sranje). Prema jednoj od najuverljivijih legendi pozorišne avangarde, izgovaranje te reči na premijeri Žarijevog komada izazvalo je urnebes u malom simbolističkom pozorištu.

Vidi, na primer, Trampov komentar o San Francisku, o kom je u septembru izvestio kanal NBC News: „Tramp preti San Francisku da će ga prijaviti Američkoj agenciji za zaštitu životne sredine zbog beskućnika u gradu.“

© Peščanik