Odlomci iz tri nove knjige: 1. „Neposlušne. Poetike i politike prisutnosti u postjugoslovenskom prostoru“ Magdalene Štandare u prevodu sa poljskog Milice Markić; 2. „Grad i reka. Bihać u zagrljaju Une“ Azre Hromadžić u prevodu sa engleskog Aleksandre Bajazetov i Slavice Miletić; 3. „Posle Jugoslavije – mesta susreta“ Dragana Popovića (ur).

1. Neposlušne – Balkan juče, danas i sutra

U Sarajevo sam dolazila i ranije, ali nakratko i usput. A od marta 2013. sam proučavala grad ispočetka, jer je Sarajevo bio tek jedan od gradova koji je obuhvatao moj istraživački projekat. Stanovala sam kod Aide, na dvanaestom spratu u zgradi jednog sarajevskog naselja. Ubrzo smo se sprijateljile i postala mi je vodičkinja kakvu samo poželeti možeš: uvela me je u tekuće događaje i u svoju svakodnevicu – u mrežu aktivistkinja, umetnica i krug prijateljica, u njihove razgovore, susrete, šetnje.

Od Aide sam saznala za konferenciju posvećenu kritičkom promišljanju istorije i sećanja u postkonfliktnom društvu. Aida je bila koorganizatorka događaja i dva dana je radila kao prevoditeljka na konferenciji. Prvog dana smo se zajedno pešice vraćale u stan, i onako umorne, razmenjivale utiske. Raspitivala sam se o njenom poslu – godinama se bavila prevođenjem i sarađivala je s fondacijama, organizacijama i istraživačicama u projektima „usmerenim“ na podršku i osnaživanje žena u Bosni i Hercegovini. Konferencija joj je ipak bila znatno zanimljivija od svih tih NGO projekata čije je ciljeve, grafikone i rezultate znala napamet. To ponavljanje bilo joj je dosadno, možda je bila i razočarana. U jednom trenutku me je nasmešeno pogledala i upitala: „Jesi li čula sarajevski vic o istraživačicama sa tzv. Zapada?“. Pošto sam odmahnula glavom, Aida je nastavila: „Kad ih pitaju kad su došle u Bosnu, one kažu: juče. Kad odlaze, kažu: sutra. Šta rade? Pa pišu knjigu – Bosna juče, danas i sutra.“ Ovu poentu propratila je ironičnim osmehom.

Kosnuo me je taj vic. Ideja „neposlušnosti“ još uvek mi se nije dovoljno iskristalisala, a nastojala sam da svoj boravak iskoristim što efikasnije. I mada ta priča nije doticala sve istraživačice, niti isključivo postjugoslovenski prostor – i sama sam se u njoj prepoznala. Ta unutrašnja napetost obeležila je moj ulazak na teren i moja potonja istraživačka putovanja. U narednom periodu – od 2013. do 2024. godine, u različitim gradovima postjugoslovenskog prostora provela sam ukupno trideset i osam meseci. Za sve to vreme smisao ove pošalice vraćao se, kako u razgovorima tako i u iskustvima. „Bosna“ iz Aidinog vica veoma lako bi se dala preimenovati u: Balkan juče, danas i sutra.

Ta ironija nije značila samo šaljivost. Za mnoge aktivistkinje bila je komentar na istraživačke prakse, daleke od metodološkog opreza – na prakse koje su kratke boravke i brzometne intervjue pretvarali u formu „istraživačkog” ili „političkog turizma”. Čak su i susreti vođeni u duhu feminističke metodologije predstavljali vid komodifikacije odnosa u kojoj deklarisana „izgradnja veza“ služi, ponajpre, osvajanju pristupa, dolaženju do informacija (Dankam, Džesop 2002).

Takav pristup je ljude i njihova iskustva lako svrstavao u postojeću „prostornu optiku problema“. Sagovornice su se svodile na uloge žrtava lokalnih kultura ili sistema, a od njihovih priča očekivali su se narativi o traumi, etnicitetu i o konfliktima. Ređe su ih pitali šta rade, kako delaju, kakve su strategije izradile i kakvo znanje proizvode u praksi. Time se gubila složena priroda njihovog iskustva, odnosa i prelaženja granica –geopolitičkih, društvenih i ličnih (Petrović 2016; Stabs 2012, Bilić 2015). Izmicala je, takođe, i činjenica da feministkinje i aktivistkinje u regionu nikada nisu ni delale van globalnih idejnih tokova i praksi (Gordi 2015).

U široj perspektivi, takvo uprošćavanje učvršćivalo je sliku Balkana kao prostora koji iziskuje interpretaciju i intervenciju svojevrsnog „Drugog sveta“ što se ispituje, opisuje i objašnjava izvana (Todorova 2008; Matešić, Slapšak 2017). Shodno tome, nastajale su etnografije koje viktimizuju „balkanske“ žene kao unisonu potlačenu grupu postavljenu u nepromenljive političke i kulturne sisteme. Istovremeno, regionalna iskustva nisu se potpuno uklapala ni u okvire postkolonijalnog, a ni zapadnoevropskog feminizma – ostajala su negde između, na marginama obe te debate (Matešić, Slapšak 2017). Postjugoslovenski prostor postajao je na taj način zgodan „poligon“ za emancipatorske projekte i istraživanja koja ne uzimaju uvek u obzir lokalne kontekste i genealogije delanja (Vilenica 2013).

Zbog čega u Evropi i na Zapadu postoji ta potreba za vršenjem misije? – pomalo isfrustrirano i naglas upitala se Staša na jednoj međunarodnoj konferenciji. U tom misionarenju istraživačica i aktivistkinja sa „Zapada“ videla je aktivistički stil sa naznakama imperijalnih predstava. Staša, suosnivačica Žena u crnom (ŽuC) u Beogradu, aktivistkinja je bezmalo „oduvek“. Upravo sam s njom sarađivala, i poslednjih godina njene neposlušnosti sledila. Što sam više boravila u stanu-sedištu ŽuC-a, jasnije sam shvatala da se bez nje slabo šta tamo dešava – njena energija, njeno iskustvo i znanje dupke su ispunjavali taj prostor. Njena zapažanja o misiji otkrivaju kontinuitet polarizovanog razmišljanja između centra i periferije (Grival, Kaplan 1994; Aleksander, Mohanti 1997). U takvoj optici postjugoslovenski prostor javlja se kao ono periferno „negde drugde“, u kojem žive oni kojima je navodno „gore“, koji su politički nezreli i iziskuju podršku (Gordi 2015). Takve predstave održavaju sliku regiona kao mesta u kojem neprestano dominiraju patrijarhalne strukture, zaklanjajući pritom činjenicu da se slične tenzije i politički porazi vraćaju, takođe, i u same „centre“ (Štiks 2015).

Mada su se aktivistkinje inspirisale zapadnim feminističkim pokretima, i mada su tražile saveznike, umrežavanje je često teklo drugačije nego što se očekivalo. Susreti koji je trebalo da........

© Peščanik