A sada spektakl! Ako ste od onih srećnica čiji ormari su uvijek u savršenom redu, popijte malu rakiju. Trebaće vam. Ali ako ste od onih koje imaju pretrpane ormare i nemate pojma šta je sve u njima, dobro došle! Zabava počinje. I to pod maskama.
Odmah da priznam, kućne poslove ne podnosim. Niti jedan. Možda jedino kuvanje volim. Jer tu može da se izmišlja svašta. Obožavam odjeću, mrzim peglanje, a sređivanje ormara mi je gore od najgoreg. Pakao.
Kupujem brzo i lako. Samo što smo se Žmu i ja počeli zabavljati, otputovali smo u susjednu metropolu na svadbu njegovog prijatelja. Šetajući, ušla sam u jednu veliku radnju, prešla pogledom po njoj, uzela dvije stvari, platila i rekla: "Haj'mo!" Žmu me je samo upitao: "Šta je ovo bilo?" Rekla sam: "Pa šoping." Tu njegovu facu nikada neću zaboraviti. Ali sva ta kupovina mi izađe na nos kad-tad. Ove godine me je sve stiglo. I krečenje. I ormari. I najjači nalet alergije ikada. Kad-tad je na vratima. Zvoni, ja još ne otvaram.
Dan je počeo potpuno obično. Kao svaki drugi. Osim što mi je iskočila fotografija zlatnih baletanki, podsjetnik na današnji dan prošle godine, tek kupljene, uslikane, a ja nemam pojma ni da ih imam. To je bila kap koja je prelila čašu. Prošli put kada sam ovako detaljno sređivala odjeću, kap je bila zeleno plavetnilo od bluze, koju sam zamalo u par mjeseci kupila više puta u različitim evropskim gradovima na putovanjima. Odustala sam jer mi se učinila poznata, pa sam pomislila da sam je vidjela na nekome u mojoj blizini. Kad sam došla kući, našla sam je u svom ormaru. Sa etiketom.
Dakle, vidjevši sliku zlatnih........