Vidiš li ti da oni stalno idu na neke svadbe, a ništa ne pominju da bi pravili svoju, zabrinuto je pitao moju sestru, moj mali sestrić, vraćajući se iz vrtića. Kako tada, tako i danas. Moj sestrić je već punoljetan, a mi i dalje neprekidno hodamo po svadbama. Ali neprekidno…

Neki dan me zove sestra da se vidimo.

Ne mogu sutra, idemo na svadbu! Ma kome opet idete, jeste li vi normalni, ko se to stalno ženi i udaje? Uostalom, otkad ti voliš svadbe? Uvijek se iščuđava moja sestra.

Pa ne volim ih baš, pravo da vam kažem. Ali idem. U mojoj porodici nas je malo, pa su i svadbe rijetke. Ali Žmu ima toliku porodicu, rasutu po bijelom svijetu, da još uvijek upoznajem njene članove. I stalno se neko ženi ili udaje. Naravno, ja svaki put pitam, čekaj ko je to, jel' moramo da idemo? A Žmu kaže, naravno, pa to mi je blizak rod. I zaista, njemu su svi blizak rod. Pa šta ću, idem. Možda ne obožavam svadbe, ali volim Žmu. Jednostavno je.

Ne glumatam ja, nego ne prija mi baš sva ta gužva, cjelodnevna preglasna muzika, vrućina, previše hrane, pića, previše svega… Tako da idem samo kad je neko jako važan u pitanju. A Žmu mi je važan, zna se. I uvijek plačem. Ne znam........

© Nezavisne Novine