Psiholog i psihoterapeut.

Dovoljno je otvoriti komentare ispod bilo koje objave od politike do roditeljstva da biste videli isti obrazac: uvrede, omalovažavanje i agresiju koja često i nema mnogo veze sa samom temom.

„Ko si ti da pričaš“, „jadno“, „sram te bilo“, „nepismena si“, “vidi na šta ličiš” su samo neke od rečenica koje ne pokušavaju da ospore stav, već da diskredituju osobu.

Govor mržnje na društvenim mrežama odavno nije marginalna pojava. On je postao deo svakodnevne komunikacije i ne dolazi samo od otvorenih hejtera, već i od ljudi koji u realnom životu ne deluju agresivno, obrazovanih, funkcionalnih, pa i stručnih.

To otvara važno pitanje: šta se zapravo dešava u psihološkom smislu kada ljudi prelaze granicu argumenta i ulaze u zonu vređanja?

U online raspravama često se ne osporava mišljenje, već osoba koja ga iznosi. Ne napada se nečiji  stav već identitet. Napad se širi sa ideje na identitet: profesiju, pol, izgled, kompetencije ili pripadnost grupi. Tako rasprava o temi vrlo brzo postaje obračun sa „stručnjacima“, „ne-stručnjacima“, „majkama“, „ženama“, „psiholozima“, „ovakvima“ ili „onakvima“. U tom trenutku dijalog većć prestaje a ostaje samo etiketiranje.

Psihologija mase: kada pojedinac nestane

Jedan od ključnih mehanizama iza ovakvog ponašanja je ono što psihologija opisuje kao deindividuaciju odnosno gubitak osećaja lične odgovornosti u grupi ili anonimnom okruženju. Kada smo deo mase, ili kada mislimo da smo “nevidljivi”, lakše prelazimo granice koje bismo u direktnom kontaktu zadržali. Online prostor dodatno pojačava ovaj efekat: nema pogleda, ne vidimo lice, ne vidimo emocionalne reakcije druge osobe, nema trenutne posledice a samim tim ni empatije niti osećanja da je s druge strane čovek, dete, ljudsko biće.

Uz to ide i grupna polarizacija što više komuniciramo sa istomišljenicima, naši stavovi postaju ekstremniji.U takvom okruženju umerenost se često doživljava kao slabost, a agresija kao znak odlučnosti i snage.

U većini slučajeva govor mržnje nije unapred planiran. Ljudi uglavnom ne planiraju da vređaju ali to ipak rade. Reaguju impulsivno.Osoba u tom trenutku doživljava bes, frustraciju, osećaj ugroženosti ili poniženja i reaguje bez razmišljanja da bi na neki način zaštitila sebe. Nakon toga dolazi opravdanje i racionalizacija:„Zaslužio je“, „svi to misle“, „samo sam rekao istinu“. Drugim rečima, agresija se prvo ispusti a tek onda racionalizuje.

Šta dodatno pojačava govor mržnje?

Anonimnost: Kada ne znamo ko je sa druge strane, slabi osećaj odgovornosti. Ljudi tada lakše izgovaraju ono što uživo nikada ne bi.

Fizička distance: Bez kontakta licem u lice, druga osoba prestaje da bude stvarna. Postaje profil, komentar, etiketa. A kada nekoga ne doživljavamo kao osobu lakše ga je povrediti.

Projekcija ličnih i životnih nezadovoljstava: Ljudi retko planiraju da vređaju ali to ipak rade, sve im vrlo lako postane okidač da ispuste ono čega su puni iznutra. Bes, nezadovoljstvo i osećaj neuspeha često se prebacuju na druge. Lakše je reći „ti si nesposoban“ nego suočiti se sa sopstvenim osećajem nedovoljnosti.

Socijalno nagrađivanje:Lajkovi, podrška i komentari istomišljenika stvaraju utisak moći i ispravnosti jer „Ako se ljudi slažu sa mnom onda sam u pravu.“

Normalizacija kroz ponavljanje: Što se agresija češće viđa, čuje i živi manje deluje problematično. Vremenom postaje deo svakodnevnice i „normalne komunikacije“.

Koje potrebe stoje iza toga?

Iza govora mržnje često ne stoji samo stav, već potreba:

za pripadanjem („ja sam na ovoj strani“)

za moći i dominacijom

za kontrolom u situacijama nesigurnosti

za potvrdom identiteta („ja sam u pravu“)

za rasterećenjem nagomilanih frustracija

Online prostor tada postaje emocionalni ventil ali ventil koji ide na štetu drugih.

Posledice: nije samo “par ružnih komentara”

Na individualnom nivou, učestalo izlaganje govoru mržnje može dovesti do narušavanja mentalnog zdravlja, anksioznosti, stresa, depresije, povlačenja iz javnog prostora, pa i ozbiljnijih psihičkih posledica.

Na društvenom nivou, posledice su još šire:opada kvalitet javne debate, raste nepoverenje, jača polarizacija, a stručni ljudi se sve češće povlače iz javnosti. U takvom prostoru najglasniji ne postaju najkompetentniji  već najagresivniji.

I na kraju: šta zapravo slušamo kada neko vređa?

Govor mržnje nije samo pitanje lošeg ponašanja ili lošeg vaspitanja. On je rezultat spoja ličnih frustracija, grupne dinamike i okruženja koje podstiče impuls, a ne odgovornost.

Zato je važno razumeti da poruke mržnje retko govore o onome kome su upućene a mnogo više govore o unutrašnjem stanju onoga ko ih izgovara.

Razumevanje toga ne znači opravdavanje ali jeste prvi korak ka tome da javni prostor ne prepustimo onima koji najglasnije vređaju već onima koji imaju šta da kažu.

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.

© Južne vesti