O nadi |
Oduvek me je zanimala politika. Više nego ikoga u mom okruženju. Vukao sam prijatelje sa sobom na razne proteste, mitinge, pričao im o važnosti i uticaju koji politika očigledno ima na sve nas. Pokušavao sam tu ideju da prenesem dalje, ali najčešće sam se osećao kao neko ko govori u prazno. Ipak, i sam se nikada nisam potpuno uključivao u ono o čemu sam govorio. Možda zato što se desio 12. mart 2003. godine. Možda sam tog dana izgubio nadu da bavljenje politikom u ovoj zemlji zaista ima smisla.
Od prvog teksta koji sam napisao za Južne vesti, obraćao sam se svojoj generaciji. Vrlo često rečenicama koje jesu svima jasne i poznate, ali za koje sam smatrao da je važno da se kažu, jer po njima retko ko od nas zaista živi. Generacije koje su odrastale osamdesetih i devedesetih su na primeru svojih roditelja lako mogle da nauče jednu važnu lekciju: žrtvovanje se ne isplati. Zato su se neki sklonili u hedonizam, drugi su otišli, a treći su ostali ovde, pričajući sebi priče koje bi stavile pod kontrolu svaku mogućnost da se nadaju.
Možda sam zato, prošle nedelje, naterao sebe da pitam jednu Nadu da li ikako mogu da pomognem borbi koju studenti i građani uporno vode pred lokalne izbore u deset opština. Na moje iznenađenje, pored ostalog, hitno im je bio potreban prevoz. Već par dana kasnije bio sam sa studentima Niškog univerziteta na ulicama Knjaževca u svojoj prvoj predizbornoj kampanji od vrata do vrata.
Osećao sam nervozu koju nisam osećao baš dugo. Još od svojih fakultetskih godina, verovatno. Koračali smo ka biračkom mestu broj 1, prolazili pored napuštenih hala, potpuno zaboravljenih naselja i jednog trošnog mosta. Proveravali mapu, pitali se da li je to zaista mesto gde bismo trebali da budemo. Delovalo je da........