Kroz pogrome u prvim mesecima postojanja NDH nestajala su čitava srpska sela i na najbrutalniji način su uništavani tragovi prisustva Srba u tim podrčjima. Hrvatske ustaše su opkolile Prebilovce o Svetom Iliji 1941, kada je oko 170 muškaraca uspelo da probije obruč i preživi pokolj, dok su ostali posle zverskog mučenja i silovanja ubijani na kućnim pragovima, po ataru sela, na zelenoj reci Bregavi. Najviše njih je bačeno u jame, mnogi i živi. Tih toplih avgustovskih dana zatirane su čitave porodice. I svuda utuljena pravoslavna kandila. Odojčad, deca, mladići i devojke, odrasli ljudi, starice i starci klani su noževima, ubijani toljagama. Za svega nekoliko dana uništeno je više od 80 odsto predratnog stanovništva Prebilovaca. Ništa bolje nisu prošli ni pravoslavni žitelji susednih sela – Klepaca, Loznice, Tasovčića, Lokava, Opličića...
Zdrav razum čoveka bilo koje vere ne može uopšte da pojmi razmere zločina Hrvata u Prebilovcima. Ubijanje nevinih ljudi samo zato što su Srbi i pravoslavci. Selo Šurlamci, u čiju je jamu Golubinka bačeno više stotina Srba, vide se sa prebilovačkih brda. Spram sela živih stoji čitavo selo mrtvih – tako su blizu, i tako daleko. Jame pune kostiju brozovi komunisti su zalili betonom 1961, sa željom da se na neki volšeban način zabetoniraju duhovi prošlosti i zabrane sva sećanja. Golubinka je otvorena 1991. i retki seljani koji su preživeli pokolj odgovarali su u sadašnjem vremenu na pitanje koga imaju u jami: imam majku, imam sestru, snaje, snajinu đecu, stričeve. Za njih je tada vreme stalo, život se prekinuo, iako su fizički nekim čudom pretekli. Prebilovačanin Bulut, kome su u jamu bačeni žena, dve kćeri i četiri sina, krišom je dolazio na jamu, da bi u kameru Zdravka Šotre, koji je snimio film o stradanju hercegovačkih Srba, rekao kako mu se “vazda pričinjavalo” da čuje reči: „Tata, vadi nas, ne možemo više biti ovde. Vadi nas iz jame“. Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jame išle od ruke do ruku Prebilovčana, nekome se od prisutnih kroz suze otelo: “Evo rođače primi, evo đeca naša. Đeca naša”.........