Постоје имена која чујемо у раном дјетињству и која, чини ми се, памтимо по звуку, више него по информацијама које смо о тим и таквим личностима чули касније. Једно од таквих имена која памтим откад знам за себе је Јосип Мажар Шоша. За њега се знало да је јунак, његов велики споменик стајао је практично у центру центра града, на тргу испред Робне куће.

Звао се као Тито, а презиме му се римовало са "маршал". Тај додатак "Шоша" имао је неку посебну "тежину" можда и због те алитерације. Име је ишло у исту фасциклу са именима као Петар Мећава, Душан Кошутић или браћа Лолић, али ово памтим као "најзвучније". Када је почео рат, кад је локални политички консензус пронађен у антикомунизму и антијугословенству, неко је експлозивом разорио главу споменика. Тај споменик је био и умјетничко дјело, направио га је велики кипар Коста Ангели Радовани. 

Ипак, ни први ни посљедњи пут, умјетничка вриједност ништа није значила варварима. Било је и у Бањалуци рушења споменичке баштине у ратовима деведесетих, било и мијењања имена улица, али ми је некако било драго кад сам при првом послијератном доласку у град схватио да је "преживјела" улица Браће Мажар и мајке Марије. Јосип звани Шоша био је један од те браће.

ПРИЈЕ ОСАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА

Шести мјесец у години прије осам и по деценија, јун мјесец 1941, био је и мјесец злочина и мјесец јунаштва. Злочиначки режим такозване Независне државе Хрватске је већ увелико почео да хара, али почињало је и организовање отпора. Јуна 1941. године у близини Бањалуке је одржано савјетовање ОК КПЈ за Босанску крајину, на којем је разрађен план........

© Glas Srpske