Израел и САД су 28. фебруара покренули координисану војну кампању против радикалног режима у Ирану. Циљ је био да се уклони непосредна егзистенцијална пријетња, слабљењем иранских нуклеарних капацитета и смањењем растућег арсенала балистичких пројектила.

Иранско руководство годинама отворено позива на уништење Израела, док истовремено напредује и у обогаћивању уранијума и у развоју пројектила дугог домета. Из перспективе Јерусалима, такав спој намјере и капацитета више није могао да се обуздава само одвраћањем. Ипак, свега неколико дана касније сукоб се проширио изван граница Ирана. 

Дана 2. марта, без икакве директне израелске провокације на том фронту, Хезболах, шиитска терористичка организација која дјелује из јужног Либана, ушао је у рат. Покренуо је баражне ракетне и пројектилске нападе на израелско цивилно становништво. Та одлука није била ни без преседана ни неочекивана. Хезболах је слично поступио и 8. октобра 2023. године, када је отворио ватру на Израел одмах након још једне регионалне ескалације. Тај талас насиља завршен је споразумом о прекиду ватре, споразумом који је Хезболах сада одлучио да прекрши.

Да би се разумјело зашто је Либан поново постао ратиште, потребно је погледати испод површине и сагледати дубљу динамику која обликује регион. Либан, у многим аспектима, не дјелује као потпуно суверена држава када је ријеч о питањима рата и мира. Деценијама је био под доминацијом спољних актера, прво Сирије, а затим, још одлучније, Ирана. Данас је Либан практично талац Хезболаха, који функционише као најмоћнији ирански посредник на Блиском истоку.

Војне способности Хезболаха далеко надмашују капацитете Оружаних снага Либана. Та организација располаже великим арсеналом од десетина хиљада ракета, прецизно навођених пројектила и беспилотних летјелица. То оружје није само одбрамбено, оно је намијењено пројекцији иранске моћи према сјеверној граници Израела. Одлуке о његовој употреби не доносе се у  Бејруту, већ су уско усклађене са стратешким интересима Техерана.

Трагедија Либана није само геополитичка, већ и дубоко људска и унутрашња. Бејрут, некада познат као "Париз Блиског истока", био је жив, космополитски град који је привлачио младе људе, предузетнике и туристе из цијелог региона и шире. Његови кафићи, културни живот и отвореност симболизовали су једно сасвим другачије блискоисточно окружење. Данас је та слика озбиљно нарушена. Под растућом доминацијом Хезболаха, дијелови Либана претворени су у милитаризоване зоне, у којима су складишта оружја смјештена унутар цивилних насеља, чиме се становници фактички претварају у живи штит.

Ипак, недавни догађаји указују на то да нису сви актери у Либану спремни да унедоглед прихватају такву реалност. Посљедњих седмица било је запажених, мада и даље ограничених изјава либанских званичника који критикују једностране војне потезе Хезболаха. Дана 2. марта, либанска влада је наводно упутила писмо Савјету безбједности Уједињених нација у којем је изразила намјеру да забрани сваку неовлашћену војну активност Хезболаха и наложи либанској војсци да успостави контролу над његовим наоружањем. 

Поред тога, повремене изјаве либанских политичара и коментатора на националној телевизији одражавале су све веће незадовољство због улоге Хезболаха у увлачењу Либана у поновљене сукобе.

Те изјаве јесу значајне, али остају недовољне. На терену Хезболах и даље дјелује слободно, покреће нападе на Израел не обазирући се на посљедице које сносе либански цивили. Читаве заједнице на југу Либана поново су изложене опасности, не због одлука донесених у њиховом интересу, већ због дјеловања милиције која служи страним стратешким циљевима.

Важно је нагласити: Израел није у рату са Либаном као државом. Та разлика није реторичка. Она је суштинска. Било је вријеме, и то не тако давно, када је граница између Израела и Либана била позната као "Добра ограда". Упркос томе што није постојао формални мир, либански сељани прелазили су у Израел ради посла, трговине и медицинске помоћи. Те везе обиљежавали су узајамни прагматизам и, у многим случајевима, искрена добра воља.

Пропадање такве стварности почело је инфилтрацијом палестинских милитантних организација у јужни Либан током седамдесетих и осамдесетих година, а потом и успоном доминантних шиитских снага које је подржавао Иран. Временом је јужни Либан од периферне руралне области постао тешко милитаризована зона, фактички под контролом недржавног актера са регионалним амбицијама.

Данас је ирански утицај кључни фактор који покреће садашњу ескалацију. Усмјеравајући операције Хезболаха са либанске територије, Иран је отворио други фронт против Израела, чиме додатно оптерећује израелске одбрамбене системе и развлачи његове војне ресурсе. За Техеран је то стратешки прорачун. 

За Либан је то опасно увлачење у сукоб са разорним посљедицама. Људска димензија овог сукоба не смије се занемарити. Од 2. марта, на заједнице на сјеверу Израела испаљене су хиљаде ракета, пројектила и дронова, због чега су цивили даноноћно присиљени да траже заклон у склоништима. Читави градови су поремећени, школе затворене, а породице расељене. То није апстрактна безбједносна пријетња, већ свакодневна стварност за безброј Израелаца, укључујући и чланове моје породице, који од почетка ескалације живе под сталном пријетњом.

Суочен са континуираним нападима на своје цивилно становништво, Израел има врло мало избора осим да одговори. Израелске одбрамбене снаге извеле су циљане ударе на територији Либана, усмјерене на оперативну инфраструктуру Хезболаха, лансирне положаје, складишта оружја и командне центре. Те акције нису усмјерене против цивилног становништва Либана, већ на неутралисање непосредних извора пријетње. 

Истовремено, Израел је предузео мјере како би умањио штету по либанске цивиле. Становницима села на југу издата су упозорења да се помјере ка сјеверу, даље од подручја у којима Хезболах дјелује.   

На крају, питање "Зашто Либан?" враћа нас на шири проблем, улогу међународне заједнице. Годинама су међународне снаге и механизми били задужени да прате и ограничавају војно јачање Хезболаха, посебно у оквиру Резолуције 1701 СБ УН. Ипак, спровођење је било недосљедно, у најбољем случају. Арсенал Хезболаха је растао, његово укорјењивање се продубљивало, а његова слобода дјеловања углавном је остајала неупитна.

Ако је међународна заједница заиста забринута за стабилност дуж израелско-либанске границе, а требало би да буде, онда изрази забринутости нису довољни. Није довољно сазивати расправе или издавати саопштења осуде. Потребни су конкретни кораци како би Либан повратио суверенитет над сопственом територијом и како би наоружане групе које дјелују изван контроле државе биле ефикасно разоружане.

Народ Израела, као и народ Либана, не жели бесконачан сукоб. Они желе безбједност, стабилност и могућност мирног суживота са сусједима. Али мир се не може градити на основи у којој се територија једне стране користи као платформа за нападе које организује спољна сила. Док Либан не буде у стању да уклони елементе који унутар његових граница дјелују у име Ирана, и док међународни механизми не испуне своју предвиђену улогу, Израел ће се и даље суочавати са пријетњама са свог сјеверног фронта. У таквој реалности, одговорност сваке владе остаје иста, да заштити своје грађане. То је, у крајњој линији, разлог због којег је Либан поново постао дио овог рата. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske