Сарајевска разбојничка јазбина |
Осмог фебруара ове године одржани су поновљени избори, не на два, три или десетак бирачких мјеста, већ на чак 136 бирачких мјеста у 16 локалних заједница Републике Српске.
Послије пуних 77 дана био је то наставак неуставних и незаконитих пријевремених избора за предсједника Републике Српске одржаних 23. новембра прошле године које је расписала незаконито изабрана и уставно ненадлежна „Централна изборна комисија (ЦИК) БиХ“.
Резултат је очекиван - побједа Синише Карана, кандидата СНСД-а и Милорада Додика уставно изабраног предсједника Републике. Резултат је неочекиван за пробосанску опозицију - СДС, ПДП, Вукановића и Тривићку и њихове бошњачке сарајевске партнере свих боја и фела. За власти Републике Српске и коалицију странака окупљених око СНСД-а, поново је трасиран пут за побједу на изборима у октобру ове године. Ти избори су од животне важности за опстанак Републике Српске и морају бити по Изборном закону Републике Српске. Тај закон постоји, усклађен је са Уставом БиХ који „ЦИК-у БиХ“ даје надлежност само за изборе за чланове Предсједништва БиХ и посланике у Представничком дому Парламентарне скупштине.
Тај „ЦИК БиХ“ не може имати никакву другу додатну надлежност. Зато је почетни члан Изборног закона БиХ, директно супротан Уставу БиХ као међународном говору. Тај члан 1.1. гласи: „Oвим зaкoнoм урeђуje сe избoр члaнoвa и дeлeгaтa Пaрлaмeнтaрнe скупштинe Бoснe и Хeрцeгoвинe и члaнoвa Прeдсjeдништвa Бoснe и Хeрцeгoвинe, тe утврђуjу принципи кojи вaжe зa избoрe нa свим нивoимa влaсти у Бoсни и Хeрцeгoвини.“
Такав законски почетак био је заправо подвала, да би се супротно од онога што је чланом 1.1. утврђено као предмет регулисања „Изборног закона БиХ“, у наредних неколико стотина чланова, подмукло и преварантски, регулисали сви избори у БиХ, а не само принципи. По Уставу БиХ постоји надлежност БиХ само за избор чланова/посланика Представничког дома (члан 4.2.а) и Предсједништва БиХ (члан 5.1.а Устава БиХ). Све остале изборне надлежности, сви принципи, сви органи за расписивање и провођење избора, припадају Републици Српској и са тим по Уставу БиХ ниједан орган на нивоу БиХ нема ама баш ништа. НИШТА.
То значи да је Република Српска надлежна да путем Народне скупштине и своје Републичке изборне комисије, расписује и проводи изборе за предсједника Републике Српске, посланике Народне скупштине Републике Српске, избор пет српских делегата у Дом народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ, затим одборника и начелника локалних заједница. Ово је уставна обавеза и задатак власти Републике Српске који се мора обавити без одлагања да би избори у октобру 2026. године били у складу са Уставом БиХ.
То је обавеза коју је Република Српска прихватила потписујући Анекс 4. Дејтонског споразума (Устав БиХ) који чланом 3.3.б ОБАВЕЗУЈЕ: „Ентитети и сви њихови дијелови ће се у потпуности придржавати овог Устава, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине које нису у складу с њим.“ Ако Српска остави на снази неуставне одредбе „Изборног закона БиХ“, онда пристаје на наставак терора који је „ЦИК БиХ“ проводио по диктату Кристијана Шмита и Сене Узуновић. Ако тако остане, Република Српска ће саму себе укинути.
Аналитичар Драган Мочевић, познат по оштрим коментарима и ставовима о властима и опозицији, прије десетак дана је написао: „Када Босна и Херцеговина буде слободна и суверена земља, прво ће требати похапсити све актуелне чланове сазива ЦИК БиХ, одвести на полиграф и истражити ко и како их је посјећивао, звао и усмјеравао да крше законе БиХ као и како и гдје и када су договарана њихова именовања. Исто то ће требати направити с неким тужиоцима и судијама Суда БиХ који су створили највећу политичку постдејтонску кризу у земљи. Послије тога можда дјелимично буде враћено повјерење у институције правосудног система. Можда.“
Ја бих још додао да исти третман требају имати и судије неуставног Уставног суда БиХ зато што нема по Уставу обавезних 9 чланова, већ само 7, али и хушкачки медији и појединци. Нажалост, пошто су шансе за опстанак дејтонске БиХ потрошене, овим се треба озбиљно и одговорно позабавити правосуђе Републике Српске, када јој буде враћено смјенама тужилаца и судија због нечињења у заштити уставног поретка Српске и БиХ.
Они су тиме били саучесници Кристијана Шмита и тзв. правосуђа БиХ. Да су проводили Закон о тужилаштвима Републике Српске који их обавезује да штите уставност, онога часа када је Недим Ћосић, тужилац вануставног „тужилаштва БиХ“ поднио оптужницу против предсједника Републике Српске Милорада Додика зато што је поштујући Устав Републике Српске, потписао законе које је донијела Народна скупштина Републике Српске, морали су и они поднијети тужбу и тражити расписивања потјерница за сарајевским кадијама који и туже и суде Србима. Онда вјероватно не би било суђења и србомрзилачке пресуде Сене Узуновић, судије вануставног „суда БиХ“.
Професор Филозофског факултета у Сарајеву Уго Влаисављевић, који је заједно са супругом Сањом годинама на мети политичког Сарајева, пише: „Политичко Сарајево је неопходан термин да би се докучила политичка и друштвена збиља БиХ. Понајприје зато што је то засебна, аутохтона и веома хомогена - посебице у идеолошко-политичком, али и етничком/националним смислу – средина. Сарајево је град једног народа, једне вјере, једне идеологије или, уважимо ли ипак тамошњи привидни страначки плурализам, једног и неупитног тумачења новије повијести и сувремености ове земље. Тешко је наћи било гдје, а камоли у неком главном граду, такву једнообразност карактеристичну за мале сеоске средине.“
То политичко Сарајево као садејство западног дијела међународне заједнице, свих бошњачких странака, исламских структура, медија, невладиних организација, чине уједињени фронт против Републике Српске. Насилно су промијенили уставноправну структуру БиХ на штету Републике Српске. Са позиција силе и моћи дио међународне заједнице испуњавао је захтјеве политичког Сарајева безобзирно кршећи Дејтонски споразум као међународни уговор. Ово подсјећа на причу о „политичкој коректности“ која је центрима моћи служила да стежу и гуше Српску, али не само њу.
То је особина либералног фашизма о коме пише хрватски аутор Славен Летица у својој књизи „Политички сасвим некоректно“, наводећи препреке слободном мишљењу – политичка коректност, медијски линч, униформисано мишљење, терор стереотипног размишљања. То је у нашем случају све оно чиме је западна машинерија ударала по српском народу за вријеме грађанског рата, али и до дана данашњег. За све оно што политичко Сарајево већ тридесет година чини против Републике Српске, прикладнији би био један други назив. Тај израз је скоро употребио њемачки предсједник Франк Валтер Штајнмајер, залажући се да „међународна заједница не дозволи да се свјетски поредак дезинтегрише и претвори у разбојничку јазбину у којој безобзирни чине шта желе“.
Међународном поретку припада и Дејтонски споразум као један од најзначајнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата. Зато је политичко Сарајево РАЗБОЈНИЧКА ЈАЗБИНА која разара једино могућу дејтонску структуру БиХ. Чини то неправним и неуставним инструментима и безобзирним дјеловањем западних амбасада у Сарајеву, управног одбора непостојећег ПИК-а, Уставног суда БиХ који не штити Устав, затим вануставног „суда и тужилаштва БиХ“, ненадлежног и незаконитог ЦИК-а БиХ, бројних измишљених „агенција БиХ“, као свих „министарстава БиХ“ која као органи по Уставу БиХ и не могу постојати. Постоје само министри, пише у члану 5.4. Устава БиХ.
Република Српска је између осталога безобзирно спречавана и у свом економском развоју. Оспоравање и успоравање пројеката изградње гасовода и двије термоелектране/топлане на гас у Бањалуци и Приједору, изградња требињског аеродрома, хидроелектрана на Дрини, само су неки од привредно важних објеката.
Примјер је и пљачкање пара са рачуна индиректних пореза намијењених за путеве Републике Српске, а које је извршио лажни високи представник Кристијан Шмит у садејству са бошњачким замјеником министра финансија и трезора Мухамедом Хасановићем. Варалица Шмит је овластио Хасановића да потписује налоге за пљачку новца Републике Српске, зато што је министар Срђан Амиџић из СНСД-а то јавно одбио као незаконито.
Хасановић је зато прије непуна два мјесеца одбио именовање на мјесто директора Пореске управе ФБиХ, уз образложење: „Као замјеник министра финансија и трезора Босне и Херцеговине потписао сам кључне одлуке без којих би функционирање државе било доведено у питање (извршење међународне арбитражне пресуде Виадукт, осигурање средстава за увођење нових технологија у изборни процес, потписивање одлука за провођење локалних избора 2024. године и ванредних избора за предсједника Републике Српске. Свјестан сам да у овом тренутку не постоји политичка сагласност за именовање новог замјеника министра. Мојим евентуалним одласком представници пробосанских политичких опција остали би без иједне руководеће позиције у финансијском систему Босне и Херцеговине, док би се истовремено отворио озбиљан институционални ризик усљед непостојања капацитета за правовремено потписивање одлука неопходних за провођење Опћих избора 2026. године, као и других кључних одлука у предстојећем периоду“.
Хасановић је овим оголио удружени злочиначки подухват и разбојништво које политичко Сарајево чини према Републици Српској. Јасно је ово и разваљеној опозицији – СДС-у, ПДП-у, Вукановићу и Тривићки. Али они одбијају сваки позив органа Републике Српске – предсједника Републике, Народне скупштине и Владе, за заједничко дјеловање на националним, српским питањима и интересима. Дотле трче у Сарајево да тамо праве и проводе планове против народа који ево већ двадесет година на изборима даје повјерење коалицији на челу са СНСД-ом и Милорадом Додиком.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.