Generalni remont nam ne gine: Aleksandar Mihailović Miksa, glumac |
U moru životnih iskustava koje sam do sada stekao, na početku moram da izdvojim rođenje, jer bez tog, za mene najbitnijeg događaja, ne bih imao priliku da učestvujem u potonjim događajima. Ujedno, bio je to dobar povod za bučno slavlje u porodici kojoj sam dopao, kao i nekolicini obaveštenih o tom događaju. Što se mene tiče, biće da mi se posrećilo, jer u tom okruženju niko nikoga nije tukao, nije vikao, ili se pijan teturao po mom detinjstvu. Dvoje ljudi, koji se prilično vole, su tu ljubav od prvog susreta podelili sa mnom i brinuli da, osim fizioloških potreba, ne oskudevam u bajkama, pesmicama i pričama. Bogu hvala.
U toj kulturnoj nadgradnji se naročito isticao moj deda, stariji čovek iz susedne kuće, uvek nasmejan i neozbiljan, što je, priznaćete, i danas poželjna vrsta ljudi za druženje. Od ovih ozbiljnih i zabrinutih sam kasnije jedino naučio šta je isključivost. Od ostalih srećnih okolnosti na koje nisam imao ama baš nikakav uticaj, bilo je i to da sam rođen u Nišu, gradu sa malo slova koja se u tom uzrastu lako izgovaraju, gradu duhovitih meraklija, kao i kasnije saznanje da su u njemu živeli neki odvažni i umni ljudi. Sve je ukazivalo da sam na pravom mestu za početak nečega što se zove život.
***
Nikada nisam saznao da li je bilo neke zavere između mog oca i dede da me zaraze pozorištem, čiji su deo i oni bili, doduše u amaterskom obliku, tek jednog dana sam razmestio pola garaže, razvukao neko staro ćebe da izigrava paravan i, od lutaka napravljenih od čunjeva za konac obližnje fabrike Niteks, izveo nešto što bismo teško mogli da nazovemo predstavom. Ipak, to mi nije smetalo da za taj scenski pokušaj prodam, kaobajagi, karte mojim roditeljima, nani i dedi, uzimajući od njih, kaobajagi, novac. Kao i svi loši reditelji i glumci, apsolutno nesvestan katastrofe koju sam izveo i još manje svestan da je aplauz koji me je poneo u stvari samo navijačka buka onih koji me vole, poverovao sam u svoju teatarsku genijalnost i počeo da čeznem za većom scenom.
***
Osnovna škola nije imala dramsku sekciju, te sam je, ponesen garažnim aplauzom, pokrenuo ja. Par skečeva i neuspeo pokušaj inscenacije Džona Piplfoksa, uz nedovoljan broj posvećenika koji bi me zdušno pratili, bili su presudni da prihvatim ponudu mog oca koji se uhvatio režijske palice, zaigram u pravom amaterskom pozorištu i prihvatim ulogu Brane Cvrce u Nušićevim Hajducima. Tako je došlo do toga da tu moju apsolutnu nesvest o pozorištu i glumi, neki žiri nagradi na regionalnom takmičenju, dajući mi knjigu sa posvetom i pečatom. Koliki je značaj imala ta nagrada u mom tadašnjem raskalašnom umetničkom životu, govori podatak da sam ja tu knjigu izgubio, ako sam je uopšte ikada kući i doneo. Ne zbog uobražene nehajnosti, ili glumačke rasejanosti, već zbog detinje blentave zaigranosti, u kojoj nije bilo mesta za te formalne i ozbiljne stvari.
***
Tako sam ja, želeći da ta igra nikada ne prestane, poželeo da budem glumac. Izmenjao sam ja već nekoliko budućih zanimanja, kao što je recimo đubrar, da bih visio sa kamiona u pokretu, vojnik, pilot i avio mehaničar, ali mi je ova poslednja ideja delovala sveobuhvatno najbolja. Glumac.
***
Još jedna srećna okolnost rođenja u gradu sa tri slova bila je i ta da je u njemu tada postojala Srednja glumačka škola, tačnije glumačko odeljenje pri Gimnaziji „9 maj”. Pita me otac šta ću ako me ne prime. Sa samopouzdanjem onih koji ne znaju da ne znaju, kažem: „A koga će da prime ako ne mene?”. Tu ničim dokazanu samouverenost je komisija, verovatno zbog mojih godina, protumačila kao šarm zreo za prevaspitavanje, te su klimnuli glavom i primili me.
***
Taj fantastični trio M – Mima (Miroslava Vuković-Kurić), Marković (Dragoljub Marković) i Mare (Marisav Radisavljević), dvoje glumaca i reditelj Narodnog pozorišta u Nišu, koji su nas uveli u pravi, neponovljivi, razbarušeni i bajkoviti svet teatra, je privilegija koje smo postali svesni tek mnogo kasnije. Pod kasnije podrazumevam onaj trenutak kada smo dubinski i bolno shvatili koliko znamo da ne znamo. Te četiri godine su u mojim široko otvorenim očima, obrisale i najmanji trag pomisli na ijedan drugi život osim onog u pozorištu, a količina posvećenosti i ljubavi prema umetnosti kojom nas je pre svih začarala Mima, je bio toliki........