Leto je, juni 1999, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, vojske SRJ, Savezne republike Jugoslavije, ne više ni socijalističke ni federativne, a svedene samo na Srbiju i Crnu Goru, čestita narodu i vojsci „veličanstvenu pobedu“.

Tako je on nazvao kapitulaciju pred NATO alijansom, potpisanu nakon tromesečnog bombardovanja Srbije i Crne Gore, progon i svoje vojske i svoje države sa Kosova. Po njegovom pobedničkom licu, razvučenom u prkosni osmeh, nije se moglo ni naslutiti da je surovo poražen, niti da je njega, samo nekoliko dana ranije, međunarodni tribunal u Hagu optužio za mnoge zločine širom ubijene Jugoslavije.

***
Još u crnini, kao gavran, i usahlih obraza, Anđelko Dragojević, otac jedinca, u vojsci prozvanog Tekeriš, hitnu metalnu pepeljaru prema ekranu televizora i glavi Vrhovnog komandanta.

***
Major Marko Lazarević ne gleda i ne sluša kako mu Vrhovni komandant čestita pobedu. U koloni vojske i civila, koja napušta Kosovo, na nosilima i u zavojima, on bunca, nekome komanduje, trza se od bolova, nesnosnih bolova, koje oseća u nogama, a noge mu amputirane.

***
„Tonka, gasi televizor, molim te“, reče general Petar Risović. Ne reče to Tonki mrtvog redova Dragoja Tekeriša, studentkinji iz Ljubljane, nego Tonki iz Maribora, kapetanu u sanitetskoj službi mrtve JNA, svojoj supruzi. Zbog veleizdaje, vojni sud u Beogradu izrekao mu jedanaest godina zatvora, četiri je izdržao, presuda ukinuta, pušten na slobodu, vojni tužilac izjavio žalbu, sada čeka novo suđenje u sobičku od dvanaest kvadratnih metara, u beogradskom hotelu „Bristol“, blizu železničke stanice, u koju više ne pristižu vozovi ni iz LJubljane, ni iz Zagreba, ni iz Sarajeva, ni iz Splita i Knina, ni iz Prištine. U toj sobici, na izlinjalom kauču koji se razvlači u ležaj, spavaju on i supruga, u jednom ćošku je rešo, na kome kuvaju, u drugom je mali televizor, pored njega neki ormar........

© Danas