Čuli smo i videli. Cene 3.000 proizvoda idu dole, kamate na kredite, takođe. Stan ispod 60 kvadrata ne može se oduzeti dužniku. Popust u ceni struje najslabije plaćenim zaposlenim i penzionerima, a za te kategorije će i drvo za ogrev biti jeftinije. Sve mere su zarad boljeg života građana, a treća, pride, da to bolje dočeka u stanu, iako ne može da otplaćuje dugove za taj stan ili nešto drugo. Neko će sve to pozdraviti, a neko reći da od toga, kao i do sada, neće biti koristi i da je sve to zarad boljeg rezultata vlasti na neizbežnim skorim izborima. Ja ni jedno ni drugo, već o ekonomskom i svakom drugom ambijentu u kome se donose ove mere.

Počinjem sa tim, ko ih saopštava i objašnjava. Činjenica da to radi predsednik države, a stvarno nadležni za to sede, slušaju i strahuju da ih predsednik usput nešto ne upita, a oni, sasvim verovatno, ne znaju da odgovore na to pitanje, govori o stanju u kom se nalazi naše društvo. U očajnom, rekao bih. Začudo, ekonomija u nešto manje očajnom, valjda zato što sva ne zavisi od načina funkcionisanja vlasti i njenih stvarnih interesa. Može li se od ovakvog načina funkcionisanja države očekivati neki vidan i održiv boljitak, čak i uz neke sasvim opravdane ekonomske mere. Malo verovatno. Ali neću o tome, vraćam se na ekonomsko stanje u kom se donose ove mere i mogućim efektima tih mera. Naravno, uveren da one pod određenim uslovima mogu, donekle, biti korisne. Ali.

Kaže predlagač, trgovačka........

© Danas