“Osobe s invaliditetom, deca, mladi, žene, starije osobe, Romi i Romkinje, LGBTI zajednica, neobrazovana lica, nezaposleni, izbegla i interno raseljena lica i stanovništvo koje živi u ruralnim sredinama su pripadnici osetljivih ili ugroženih društvenih grupa, ljudi koji su u većem riziku od društvene isključenosti nego drugi ljudi”, navodi za Danas Gordana Čomić, bivša ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Čomić ukazuje da vreme koje je potrošeno na propise kojima bi se omogućilo da institucije na svim nivoima vlasti imaju program rada, finansije, mehanizme i monitoring za sve ono što treba ugroženim grupama od države i društva.
“Od uvođenja višestranačja, zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom trebalo je 16 godina, zakonu o zabrani diskriminacije 19 godina, zakonu o zapošljavanju osoba sa invaliditetom takođe 19 godina, koliko i prvom zakonu o ravnopravnosti polova, a najteže se tvori dijalog o pravima LGBT osoba, dok Romi, kao manjina posebno ugrožena marginalizacijom i rasizmom imaju posebne propise zahvaljujući međunarodnim obavezama koje smo preuzimali, možda više nego što smo autentično radili na poboljšavanju njihovog položaja“, navodi za Danas bivša ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog”, kaže ona.
I drugi slični propisi, mehanizmi i tela, dodaje takođe su čekali između 15 i 20 godina da stignu na dnevni red skupština, javnosti i medija.
Kako kaže, kao kontrapunkt tome stoje razne organizacije civilnog društva bez čijeg aktivizma verovatno ni danas ne bi bilo nekih propisa, da je zavisilo samo od bilo koje vlasti i bilo koje opozicije.
“Za ove teme je unutar većine političkih stranaka uvek bila rezervisana opaska „e, nemoj sada o tome, nije sad vreme…“ i ta rečenica je per se........