Pravo da ti kažem, ja ne znam šta je ovo. Ovako nikada nije bilo, a ja već mnogo pamtim. Svi pričaju o tome kako su pabirčili i hvatali ljude za ovo njihovo čudo i trpali ih u autobuse sa sendvičem i kiselom u ruci, ali da ti kažem: sve te jadnike mora neko da doveze tamo i vrati kući, i mora da ima nešto čime će da ih vozi.

Ni za nas, dakle, nije bilo vrdanja. Poskidali su nas sa redovnih linija, vraćali nas sa odmora, čak i iz penzije. Pokušao sam da otvorim bolovanje, ma kakvi, nema šanse, šef kaže – dok imaš obe noge, obe ruke i oči, ima da voziš. Inače, razduži Setru i ne dolazi od sutra na posao. I šta sam mogao? Jedino, brate, da se osakatim kao oni što nisu hteli u janičare, ali šta posle da radim, od čega da živim?

A tek busevi, kume! Kad su istrošili ono što valja isterali su iz garaža, a valjda i sa auto otpada, primerke kakve nisam video otkad je Tito bio živ i dali penzosima da ih voze – kao, vi se sećate kako se ovo pali i gasi. Pa možda se sećaju, ali sećaju se oni i seksa, pa ipak nema vajde od toga, bre.

I tako ja dovezem moju makinu na zborno mesto naše varoši, poređamo se ja i kolege u kolonu, pootvaramo vrata, a nauljeni tipovi i nafrakane frajle sa spiskovima krenu da........

© Danas