U poslednjih 14 godina ne radi se o pojedinačnim skandalima, već o ponavljajućem sistemu upravljanja krizama. On funkcioniše kroz nekoliko mehanizama koji zajedno omogućavaju da se afere pojave, kratko dominiraju javnim prostorom, a zatim nestanu bez institucionalnog razrešenja.

1. Kontrola narativa: od afere do „napada na državu“

Prvi i najčešći mehanizam je trenutno prebacivanje svake afere iz pravno-institucionalnog okvira u politički i propagandni. Umesto odgovora na pitanje šta se desilo, fokus se premešta na to ko „napada državu“.

Tipični obrasci uključuju:

* Savamala – noćno rušenje objekata uz angažovanje maskiranih lica i nelegalno uklanjanje dokaza, koje nikada nije dobilo sudski epilog, već je vremenom potisnuto iz javnog fokusa;

* prisluškivanje i „državni udar“ – optužbe i kontraoptužbe koje se koriste za delegitimizaciju političkih protivnika, bez pravosudnog razrešenja;

* slučajevi ministarskih afera (npr. Siniša Mali – nelegalne finansije i stanovi, Vulin – tetka iz Kanade) – ostaju u javnosti kao politička tema, ne kao institucionalno rešeno pitanje;

* napadi na nezavisne medije i novinare (npr. kampanje protiv istraživačkih novinara, targetiranje TV emisija i urednika) – gde se kritika vlasti reinterpretira kao „politički napad“.

Efekat je isti: afera se ne pobija dokazima, nego političkim preokretom značenja.

2. Institucionalno neprocesuiranje: „tišina sistema“

Drugi mehanizam je izostanak institucionalnog zaključka, čak i kada postoje ozbiljni indikatori odgovornosti. Karakteristični slučajevi:

* helikopter-incident – tragedija sa smrtnim ishodom, ali bez sudski jasne političke i komandne odgovornosti;

* Savamala – i pored javno poznatih činjenica o rušenju i učešću državnih struktura, nikada nije dobijen pravosudni epilog;

* privatizacije i strateški projekti........

© Danas