Ruke kao glavno obeležje kampanje |
Ovu kolumnu diktira Luida. Luida de Noctis. Ona, koja je za 25. oktobar zakazala proslavu detetovog rođendana.
Ona koja tog dana nešto mora da proslavi da ne bi načisto poludela, jer sa njom se nikad ne zna. Kao ni sa predizbornom kampanjom. Sa psihologijom marketinga u predizbornoj kampanji već znamo na čemu smo.
A marketing u ovoj predizbornoj kampanji izgleda kao da ga je režirao Lars von Trier.
Samo izgleda, jer trenutna situacija je mnogo bizarnija.
Priča je sažvakana toliko puta da se gledaocima zaglavljuje u grlu. Gluma je jeftina, prostačka i sirova, sirova kao marketing koji pokušava da bude autentičnost. Autentičnost može bez marketinga.
Marketing, međutim, ne može bez privida autentičnosti, skrojenog po meri nižeg proseka do kojeg politička poruka dopire vizuelno i auditivno.
Tom proseku su u opštoj otimačini za pažnju ukradena dva čula. Treće mu otmu kada mu pozvone na vrata. Tada oseti stisak ruke toliko dubok da dopire čak do Pačinijevog telašca, receptora za dubok pritisak.
Toliko duboko ide taj predizborni stisak ruke u marketinške svrhe. Pored vida i sluha, okupirano je i čulo dodira, naše najneposrednije čulo, jedino koje sa svojom publikom ima stvarni, intimni kontakt.
I upravo su ruke postale glavno obeležje ove kampanje. Ujedinile su političku poruku obe suprotstavljene strane.
U Vučićevim reklamnim spotovima ruke su ispraćene........