U polju psihologije i psihoterapije na društvenim mrežama termin „rad na sebi“ ili „lični rad“ postao je merilo stručnosti. Gotovo da nema profila psihoterapeuta koji bar jednom nedeljno ne podseti svoje pratioce da je „radio na sebi“ i to obično mnogo više nego što struka zahteva. Često se uz to doda i broj: dva, tri ili pet puta više sati od propisanog minimuma. Kao da se time meri dubina promene, zrelost ili sposobnost za vođenje drugih, a uz to se diskretno poručuje „nemojte me dovoditi u pitanje!“.

Međutim, kada se ovaj samoreklamni sloj oguli, ostaje pitanje: šta zapravo znači izraz „rad na sebi“? I još važnije, zašto se toliko ističe u javnosti, iako se ne može proveriti, meriti, a ni uporediti?

Problem počinje već u jeziku. Sama sintagma zvuči kao upozorenje sa puta: „Oprez, rad na sebi u toku! Izvinite zbog zastoja.“

A, zapravo bi trebalo da označava nešto daleko suptilnije – proces prorađivanja sopstvenih iskustava, uvida u sopstvene reakcije, načina na koji se sopstvena istorija prepliće sa profesionalnom praksom. To je intrapsihička dinamika, a ne radovi na određenoj trasi. Kad se tako komplikovan proces svede na par reči koje deluju konkretno i označavaju sve i ništa, otvara se prostor za zloupotrebu.

© Danas