„U ćutanju je sigurnost“, pisao je Andrić. Ćutanje je projektivni test, reći će savremeni psiholog. Dovoljno je samo da ćutiš i posmatraš. Saznaćeš sve što te zanima – i ono što bi voleo da nikada nisi saznao.

„Ćuti, ne talasaj!“ – najfrekventniji je dobronamerni savet koji danas možeš dobiti. Svi znaju kako prolaze oni koji progovore. Ipak, ovde nije reč o strahu od posledica govora, nego o samom umeću ćutanja – toj tankoj liniji između mudrosti i saučesništva.

Kada govorimo o psihologiji ćutanja, moramo govoriti i o motivaciji. Zašto ćutimo?

Lažni nalozi, pravi obrasci moći

Najčešće iz straha. Plašimo se da će nas izgovoreno ugroziti. Tada se pojavljuje stara, isprobana formula: „Ćuti i trpi.“ Ali, postoji i druga vrsta ćutanja – ćutanje s predumišljajem. To je sofisticirani oblik nasilja nad zdravim razumom, maskiran stisnutim osmehom i nevino izgovorenim „ne znam“. Ne znam zašto je pala nadstrešnica. Ne znam zašto je novinar cenzurisan. Ne znam da je koleginica mobingovana. Ne znam kako se kupuju glasovi, niti da........

© Danas