Na internetu ljudi ne postoje nužno kao ono što jesu, već kao ono što žele da budu. NJihove slike su filtrirane, biografije prepravljene, a profili pažljivo konstruisani narativi o sopstvenom značaju. U toj mreži fikcija, lažni nalozi su samo ekstremna tačka iste logike: ako stvarnost ne funkcioniše po našoj meri, možemo je izmisliti.

Motivi nisu uvek zlonamerni. Ponekad je to želja za zaštitom, ponekad igra, umetnički eksperiment ili performans. Umetnici i autori oduvek su koristili pseudonime i izmišljene identitete da bi isprobali nove glasove, da bi kroz drugu ličnost rekli ono što kao „ja“ ne bi mogli. U tom smislu, digitalni identiteti mogu biti alat slobode, prostor za introspekciju ili kritiku društvenih normi. To je konstruktivistički pristup sopstvu – ideja da je identitet proces, a ne činjenica; narativ koji stalno gradimo, a ne nešto što nam je zadato.

Ali, isti taj mehanizam, koji u umetnosti oslobađa, u sferi manipulacije zarobljava. Kada konstrukcija identiteta prestane da bude sredstvo izraza i postane oružje, ona prelazi iz umetničkog u autokratski registar. Tada se fikcija ne koristi da bi oslobodila istinu, nego da bi je ugušila. Psihološka pozadina takvog ponašanja je poznata. Anonimnost oslobađa inhibicije – daje osećaj moći bez posledica. U tom........

© Danas