Na pločniku ispred ulaza u zgradu u koju sam se bila uputila, u posetu prijateljici, ugledah neobičan prizor. Dve žene, meni okrenute profilom, stajale su pod uličnim svetlom koje se tek beše upalilo – kao na pozornici. Pre nego što im se sasvim približih, i pre nego što su one mene spazile, primetih kako jedna povlači drugu za nos. Obe su na sebi imale dugačke mantile i velike sklopljene kišobrane u rukama, te je čitava scena bila pomalo nadrealna.

Kasnijim pretraživanjem po netu saznah da je reč o narodnom verovanju. Ona koja je svoj nos nudila na povlačenje, želela je zapravo da neku svoju srećnu okolnost prenese na onu koja ju je za nos uhvatila. Prisetih se Trga Puerta del Sol u Madridu i spomenika medvedici koja se uspinje uz drvo planike, ispred kojeg se beše formirao čitav red turista koji su želeli fotografiju s neobičnom statuom. Mnogi od njih, pošto bi dočekali svoj trenutak za slikanje, podizali su se na prste i uz osmeh prislanjali šaku na zadnjicu bronzanog mede – za sreću. Naravno, i ovde se radilo o pukom sujeverju. Izgleda da je ceo ljudski rod oduvek bio lakom na sreću.

A šta bismo mi kolektivno mogli da uradimo da bismo prizvali sreću? Možda da se privremeno teleportujemo do Mađarske i svojski ispovlačimo za noseve pripadnike tog naroda, počevši od onog razigranog ministra zdravlja. U njegovu sreću ne treba sumnjati.

Ali nije ovo priča o nosevima i sreći nego o nalepnicama. Elem, po ulasku u tu zgradu, videh u liftu dve nalepnice „studenti pobeđuju“ odmah pored plakata s onim telefonskim brojem za slučaj da se zaglaviš u liftu. Eto još jedne simbolike, pomislih. Za zaglavljenu Srbiju ima leka i on se naziva student. Međutim, nisu to bile originalne nalepnice, već se narod snašao kako je umeo. Mislim da je reč o nalepnicama za tegle u koje smestiš neku namirnicu, začin, i onda ispišeš naziv sadržaja. Samo smo........

© Danas