Kada se od Kneževske palate u Monaku spuštate ka Monte Karlu, uz impresivan pogled na luku Port Herkul, na metalnom delu ograde, ovog leta, možete videti nalepnicu „studenti pobeđuju“. Međutim, nalepnica je oštećena. Ostala je reč „studenti“, a od reči „pobeđuju“ preživela su samo prva dva slova.

Ne, nije kiša u pitanju, niti zub vremena. Potpuno je jasno da ju je jedna ruka zalepila, a druga pokušala da ukloni. Naše duboko podeljeno društvo pružilo se dovde, pomislih tada. A kada u Kanu budem prošetala Ulicom Srba (Rue des Serbes), pomisliću nešto sasvim drugo: Imala je moja zemlja i neku slavnu prošlost i neke slavne pretke.

U moru svakojakih podela – na naše i njihove, na patriote i izdajnike, na ćacije i blokadere – moguća je još jedna. Na one koji gledaju i one koji ne gledaju Informer. Što se mene tiče, ne gledam. Osim kada mi neki isečak iz njihovog programa posredstvom drugog medija ne iskrsne pred očima. I pošto me uvek zatekne nespremnu za količinu izručene gadosti, takav upad u moj lični prostor redovno doživljavam kao napad – ne na moju ličnost, već kao pravi fizički napad. Kao kada te iznenadi stršljen ili bumbar, na primer, ili zareži na tebe neki besni pas.

U svojoj dnevnoj sobi od informerskog besnila mogu da se odbranim pritiskom dugmeta na daljinskom, ali to ipak ne činim. Računam, trajaće kratko. Osim toga, kad te uhvati prvi talas zgroženosti, teško je odupreti mu se, jer razum traži razjašnjenje. Da vidimo, kaže, šta ovoga puta jedna ljudska bića rade drugim ljudskim bićima. Evo šta rade. Plavokosa voditeljka drži mobilni telefon u........

© Danas