„Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa.
Tamo gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici dignuti su spomenici.
Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.“

Petar Pajić je, u ova četiri stiha ili aforizma, kako god, uhvatio dvesta godina srpske sudbine. NJegove reči nisu poetska slika, već dijagnoza kolektivne psihe koja se ponavlja generacijama. Najveća opasnost ne dolazi spolja. Ona dolazi iznutra – od onih koji bi trebalo da budu saveznici. Borba za slobodu prečesto se pretvarala u bratoubilački rat.

„Tamo gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje.“ To je nas paradoks. Pajić otkriva genijalan mehanizam preživljavanja. Kako izdržati neizdrživo? Dajemo mu ime koje nosi nadu. Mesto masakra postaje Radovanje – nastojanje da se trauma pretvori u snagu, a bol u podstrek. Ali taj mehanizam ima visoku cenu: sukob prestaje da bude spoljna nepogoda. Selimo ga........

© Danas