Smrt nedužnih, nevinih osoba, osobito ukoliko je reč o njihovom kolektivnom stradanju, izaziva uvek u ljudima, pa i u onima u kojima je ostao bar tračak humanosti, sućut, pijetet, emociju saosećanja, potresenost. Stoga su i uvedeni dani žalosti, komemoracije i slično.

Pri svemu tome, potpuno je svejedno šta je izazvalo njihovu pogibiju – prirodna katastrofa, teroristički ataci, neprijateljske diverzije, zloglasni režimi, njihovo ispoljeno herojstvo u borbi za oslobođenje od okupatora, spoljašnjeg ili unutrašnjeg. Usmrćivanje nedužnih postaje deo kulture sećanja nekog naroda, te se stoga održavaju pomeni različitog tipa prilikom godišnjica tih događaja.

Oni su potvrda da za ljude, ukoliko su doista ljudi, postoji nešto sveto, nešto što razlikuje ljude ne samo od životinja, već i od zločinačkih umova, bez trunke griže savesti i stida. Narodi koji ne gaje kulturu sećanja su na putu u samouništenje.

Ovih dana smo čuli i pročitali monstruoznu izjavu Dragana J. Vučićevića da su žrtve pada nadstrešnice „šatro žrtve“. U amoralnost, beščašće, nekrofilstvo ovoga nadrinovinara odavno se uverio svaki iole razuman čovek.

Zna se i da je njegov životni moto jezuitska deviza „Cilj opravdava........

© Danas