Pre tačno godinu dana, 1. novembra 2024. godine, u Novom Sadu, pod ruševinama nadstrešnice železničke stanice, ugašeno je šesnaest života, a jedna mlada žena, majka, ostala je živa, ali teško ranjena s doživotnim invaliditetom.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu nije bio „nesrećan slučaj“, elementarna nepogoda, zemljotres, uragan… Ne, to je bilo ubistvo iz nehata, posledica neviđene korupcije, nemara, javašluka, nestručnosti, pohlepe i pljačke koja je povezana sa najvišim vrhom vlasti u Srbiji.

Godinu dana kasnije, 1. novembra 2025, u Novom Sadu je održan najveći komemorativni skup u istoriji Srbije, koji je protekao u besprekornom redu, bez ijednog incidenta. Na dostojanstvenom, veličanstvenom skupu, više od sto hiljada građana odalo je poštu žrtvama.

Ali uprkos toj sili ljudskog dostojanstva, pravda još ćuti. Niko nije ozbiljno optužen ni osuđen, a zločin se relativizuje na sve moguće načine.

I dok institucije ćute o zločinu, ispred Skupštine Srbije sedi Dijana Hrka – majka koja štrajkuje glađu zbog smrti svog sina Stefana, ali i svih drugih žrtava tragedije. Njeno telo slabi, ali njen glas odjekuje sve jače, jer svedoči o onom što društvo pokušava da sakrije, a to je istina.

Dijana Hrka ne traži ništa za sebe. Ona ne trguje bolom, ne traži sažaljenje. NJena borba je borba za istinu, za pravdu, za odgovornost. Ona želi da zna ko je kriv za smrt njenog sina i ostalih žrtava, ko je........

© Danas