Kada vidim ove mlade ljude kažem „ovo je Đinđić. Zoran ponovo živi“: Siniša Nikolić za Danas pisao dnevnik |
Da kolektivno, kao narod, odemo u Hag? # Utihnuće pozorišne daske dok se ne smene dahije # Budim se jako rano, kao i u onaj četvrtak pre četvrt veka # Na Novoj S sa divnom osobom i sjajnom novinarkom Safetom Biševac # Šta bi ti, Danice, rekla kad bi videla Mišu Bačulova da šeta ispred novosadske železničke stanice? # Ponovo radi skupštinski rijaliti šou # Ovo je Đinđić
Petak, 3. oktobar
Mrežama kruži snimak pokušaja predsednika Vučića da pronađe slobodno mesto na nekom međunarodnom panelu. Zbunjeno se vrti oko sebe, da bi u jednom trenutku probao da sedne na najbliže mesto. Međutim, neko mu prilazi, verovatno kaže da je to mesto zauzeto i prinosi mu malu, školsku stolicu sa naslonom za pisanje, smeštajući ga u ćošak stola. On nevoljno uzima tu stolicu, privlači je, jedva se u nju zavlači i na kraju odlama tablu za pisanje.
Dvadeset tri godine ranije, stojim ispred sale Evropskog parlamenta, kroz čija velika vrata u gomili izlaze evropski poslanici i funkcioneri. Nekoliko minuta ranije, gromoglasan aplauz označio je kraj govora i ja očekujem da se pojavi govornik, premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Srdačno se pozdravljajući sa mnogim od prisutnih u sali, stajao je u hodniku sa šoljom kafe u ruci, koju mu je neko doneo. U jednom trenutku, okružilo ga je desetak zvaničnika EU, razgovor koji započinju više nije srdačan – teme su Kosovo i Hag.
– Srbija mora da pojača saradnju sa Haškim tribunalom – rekao je jedan evroposlanik.
– Isporučili smo Miloševića, odgovorili na mnoge upite suda, spremamo se da uspostavimo svoje tužilaštvo za ratne zločine – šta hoćete još i čime biste bili zadovoljni? Da kolektivno, kao narod, odemo u Hag? – pitao je Đinđić. – Je l’ takav tretman imaju i ostali učesnici u ratovima?
– Nije vreme za konačno rešavanje pitanja Kosova – rekao je drugi diplomata.
– Kada će biti vreme? – pitao je premijer, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: – Je l’ kada na Kosovu više ne bude Srba? Je l’ kada, posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji već imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Onda kada međunarodna zajednica, nakon rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albanaca, pa im pokloni kosovsku nezavisnost?
Krug oko njega se povećavao i Đinđić je, odgovarajući na pitanja i komentare, igrao jednu vrstu verbalne simultanke. Svedočio sam kako je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su stranci u mraku pokušavali da završe neki započeti posao. Nije mu trebala stolica – privlačio je, kao magnet, ljude oko sebe.
Subota, 4. oktobar
Narodno pozorište u Beogradu prestajalo je sa radom tokom Prvog i Drugog svetskog rata i nekoliko puta tokom temeljne rekonstrukcije zgrade i scene pozorišta. Danas nije nijedan od svetskih ratova u toku, čak nema ni nekog našeg lokalnog, građanskog. Zgrada nije sakrivena skelama, ni u unutrašnjosti se ne primećuju bilo kakvi radovi.
Zašto se onda zatvara Narodno pozorište? Kažu – zbog podignutih indeksa i u crvenu boju ofarbanih ruku glumaca.
Aha, znači – disciplinovanje ansambla! Pa šta su očekivali? Da mogu tek tako da daju podršku mladosti Srbije, da traže nekakvu odgovornost za pogibiju sugrađana pod nastrešnicom, da pokažu u kakvom društvu žele da žive i glume?
Pa dobro, gde to ima? Pa svuda. U redu, gde to ima u autokratskim režimima? E, tamo nema nigde.
I šta ćemo sad?
Utihnuće pozorišne daske, kažu glumci, dok se ne smene dahije koje su nam poslali, dok ne vratimo društvo u onaj pravac na koji pokazuju podignuti indeksi i krvave ruke.
A vi, koji na odlasku pokušavate da porušite sve za sobom – bez obzira što u pozorišta ne zalazite – šta ćete vi? Da napravite neko svoje, još starije i........