Sunovrat Srbije počinje 1903, a produbljuje se 1914, 1941, 1990, 1999, 2006. i 2008. godine. Nešto malo više od veka uspeha (114 godina) i nešto malo više od veka propadanja (108 godina), bio bi to srbijanski i srpski neslavni državni bilans

Godine 1894. profesor Rimskog prava Svetozar Milosavljević posetio je Albera Malea, vladarevog nastavnika diplomatske istorije, koji je tvrdio da je srpski narod nesposoban da shvati smisao otadžbine i njeno značenje i da je to mišljenje delio i kralj Aleksandar Obrenović. Srbin je Francuzu odgovorio: „Moji drugovi i ja ‘tokom školovanja’ smo kod vas naučili šta je otadžbina. Vaša zemlja je klasična zemlja rodoljublja“. Dodajmo njihovoj tvrdnji reči srbijanskog kralja: „Za Srbina nema drugog Srbina osim njega“, pošto on sunarodnike, izvan Srbije, imenuje Švabama, Bugarima, Arnautima i Grcima.

Srbijanska elita učila je i od Francuza šta je otadžbina i, po njihovom mišljenju, na samom kraju 19. veka, u narodu se još uvek nije ukorenilo otadžbinsko rodoljublje. Od izbijanja Prvog srpskog ustanka i početka obnove Srbije do tog razgovora prošlo je devedeset godina, a od tada pa do početka Prvog svetskog rata protekle su još svega dve decenije. Premalo, i u prvom i u drugom slučaju, da bi jedan mali narod, neobrazovan, kulturno zaostao i ekonomski nerazvijen, postigao postavljene društvene i državne ciljeve voždova Karađorđa i Miloša. I, treba reći, da su Srbijanci zacrtavali državne ciljeve znatno ispred svojih mogućnosti.

Srbijansko seljačko društvo postiglo je neverovatne uspehe: oslobodilo se feudalizma među prvim u Evropi (1835), ustavima uredilo Srbiju, steklo nezavisnost (1878) i uzdiglo svoju državu u rang Kraljevine (1882). Usledio je period kada je građanstvo, predvođeno školovanijim delom društva, počelo da preuzima primat i predvodi narod i državu. Srbijancima, pa i rasutim Srbima izvan Srbije, nedostajao je........

© Danas