INTERVJU Svetislav Basara: Srbija je danas duhovno mrtvija od Đinđića |
Zoran Đinđić uopšte nije imao nikakvu šansu da preživi. U stvari, čudo je da je poživeo i do 2003. Doduše, mogao je preživeti pod uslovima pod kojima on verovatno ne bi ni želeo da preživi, a to je da ne dira stari poredak stvari, da ne kvari lopovske biznise, da se uhvati u kozaračko kolo, da se „utali“ i da povazdan okreće srpski vekovni molitveni mlin sa mantrama o Vidovdanu i Kosovskom zavetu – kaže Svetislav Basara.
Ovaj razgovor za Danas napravljen je pred beogradsku promociju njegovog novog romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, koja je održana 12. marta, na 23 – godišnjicu od ubistva našeg prvog demokratskog premijera. Roman je prošlog meseca objavila „Laguna“, a njegovo predstavljanje u Bukmarker knjižari Delfi SKC bilo je više od književnog događaja, koji je okupio i neke od prijatelja i nekadašnjih saradnika Zorana Đinđića…
Promocija romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“ Svetislava Basare 12. marta
Promocija romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“ Svetislava Basare 12. marta
Basarina ideja „šta bi se dogodilo kada bi ubijeni premijer dobio priliku da sam ispriča svoju priču“, zapravo je, kako smo mogli da čujemo, ogledalo današnje Srbije, razotkrivanje nacionalnih zabluda, mentaliteta, ideologija, „metka koji je posle višegodišnjeg putovanja kroz politiku mitologije, memoranduma, kroz Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, Prištinu…“, 12. marta 2003. stigao u Beograd, i ispred sedišta Vlade ubio Đinđića.
O svemu tome, i o svojoj ličnoj nameri sa romanom „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, Basara (putem mejla) govori za naš list.
„Čudo jedno koliko je čoveka delić sekunde posle smrti baš briga što je mrtav. Kad sam 12. 3. 2003, posle mnogo natezanja i promašaja konačno upucan, onako kurvanjski, zguza – iz ko zna kog po redu pokušaja – tri dana pojma nisam imao da sam mrtav. Tako to ide kad ti pucaju u leđa, umreš na neviđeno“… Ovako počinje vaš novi roman „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, u kojem je narator sam pokojni premijer. Kakav je osećaj pisati u ime čoveka koga ste poznavali i koji više nije živ?
– Imao sam već iskustva sa pisanjem u ime ljudi koji nisu živi – retki su pisci koiji nemaju takvo iskustvo – ali ovo je bio prvi put da pišem u ime čoveka koga sam poznavao i veoma cenio. Vodio sam računa da ponešto od onoga što je Đinđić govorio i pisao – a što se odlično uklapalo u fikcionalno tkivo priče – verno prenesem i da to označim kurzivom ili znacima navoda, u svemu ostalom puštao sam imaginacij na volju. Vodeći ipak računa da konstrusiani – ne rekonstrusiani – Đinđić koliko je to moguće „liči“ na Đinđića kakav je bio za života, da u tekst transponujem bar deo njegove energije, vedrine i lucidnnosti. Izgleda da sam bar delimično uspeo.
Pre neki dan se dopisujem preko vibera sa bivši šedom Đinđićevog kabineta,, Sinišom Nikolićem, koji je upravo bio pročitao roman, pa mi piše: „Da, Zoran bi garant rekao: jel ima neko ovde da radi, nego samo kenjate i čekate da ja ustanem iz groba,. E zabole me da me dva puta streljaju sbog vas dramosera“.
Mnogo je bilo teže izboriti se sa kontaminacijom teksta odvratnom faktografijom, još je bilo neprijatnije pominjane makar i izvitoperenih imena ljudi koje bih, da je to ikako moguće, najradije zaboravio, a bez faktogarfije i imena nije moglo.
Metak koji je 12. marta pogodio Zorana nije ispaljen tog dana
Metak koji je 12. marta pogodio Zorana nije ispaljen tog dana
I u prethodnim romanima – „Gnusoba“ (2013), „Rekapitulacija“ (2023), „Minority report – podcast“ (2024) bavite se Đinđićem i njegovim ubistvom. Pored toga što to vidite kao „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“, šta je vaš lični razlog zbog koga se iznova vraćate ovoj tragediji?
– Zašto se iznova vraćam „ovoj tragediji“, koja je, kako ćemo videti, tragedija u najdoslovnijem antičkom značenju pojma. Ponajpre zato što je to bilo prljavo i bedno ubistvo dobronamernog čoveka, potom što je javnim pogubljenjem Zorana Đinđića likvidirana poslednja (ili bar za jako dug period poslednja) šansa da se ovo društvo izvuče iz negativne spirale, da uhvati poslednji voz za stvarnost, da se prene iz orijentalne čamotinje i iskorači iz cikličnih zlatnih doba pokvarenjaštva, od kojih je ono u kome je ubijen Đinđić verovtano najbednije, najjadnije i najodovrtanije.
Inače, kad god kažem ili napišem „zlatno doba........