Dan ranije, javio sam se na neočekivani poziv i nepoznat glas.
„Je l’ to Dragićević?“ – pitao je – „Ovde Upravnik zatvora u Zaječaru!“.
„Šta sam sad skrivio?“ – bilo je moje pitanje.

„Slušaj, ja u planu imam gostovanje jednog književnika za moje ‘pacijente’. Zvao sam ove književnike po Beogradu – to, bre, sve nije normalno! Traže najmanje po sto evra. I da šaljem kola po njih, i da ih vratim, a da im ovde platim hotel i hranu u dva dana… E, pa, ne dam!

Za tol’ko neko radi mesec dana! Nego, za kol’ko bi ti doš’o?“

„A kada?“ – pitam.

„Sutra, u 5 uveče.“

„Doći ću besplatno.“

„A, ne može za džabe! Ne može nikako – ja to moram da pravdam, da imam napismeno jer ovi gore, moji nadležni, neće da mi veruju! Je l’ ti dosta tri ‘iljadarke? I šaljem kola po tebe!“

„Taman posla!“ – branim se – „Šta će komšije da pričaju kad vide da me odvoze policijska kola! Moja kola su u kvaru, ali dolazim autobusom.“

„Dobro, platiću ti kartu, i čekam te kolima na stanici!“

Kreteni Srbije, ujedinite se

„Ma, ne, platiću sam kartu i čekaće me prijatelj, bićemo tamo sat ranije.“

Na autobuskoj stanici sačekuje me doktor geografskih nauka Miodrag Velojić (za koga i danas nema posla u ovakvoj Srbiji) i poluzagrejanim kolima stižemo na kapiju Genčićeve vile (Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića i politički vođa prevrata), vile........

© Danas