Uvek sam tragao za istinom i sve merio argumentima |
Mene su čekali osam godina da se rodim * Dete sam Dorćola, iz one nekoć najveće beogradske zgrade * Tata je radio u Livnici „Beograd“, mama u „Beku“ * U maju one orvelovske 1984. sam postao i član Partije * Ja sam se usred studija oženio i dobio dete * A onda su došla vremena kad smo se svi krenuli zaključavati u svoje nacije * U Beogradu se nisam pojavio sve do 2002. godine
I dalje se najviše bavim budućnošću i sadašnjošću. Samo što je prošlosti čisto količinski sve više, pa nahrupi i kad je prizovem i kad je ne prizovem. Katkad je dovoljno da čujem neku staru pesmu i onda krene lanac asocijacija gde sam je čuo, s kime, koji se događaj s time neraskidivo povezao.
***
A nekada i namerno krenem decenijama unazad, kao kad mi je pre tri godine umrla stara majka, pa sam hodočastio po svim mestima mog najranijeg detinjstva. I da odmah napomenem: prošlost prebirem u sebi, ne gnjavim decu njome, posebno ne da bih nekome delio lekcije o tome kako je nekada bilo puno bolje.
***
Rođen sam u radničkoj porodici, kao jedinac. Mene su čekali osam godina da se rodim, pa se ne zovem kao svi u mojoj familiji Petar ili Ivan, nego Željko. Dete sam Dorćola, iz one nekoć najveće beogradske zgrade u Visokog Stevana 31.
***
Tata je radio u Livnici „Beograd“, mama u „Beku“. I kad sam nedavno obilazio ta mesta, shvatio sam da su od tih pogona ostale samo ruševine ili čak ni to. Tata mi je bio Mostarac, ja sam kao dete govorio ijekavski i onda to kasnije u školi ispravljao, a mama Makedonka – i dan-danas tečno govorim dijalektom njezinog kraja.
***
Najtoplija su mi sećanja vezana za jaslice i obdanište, tamo u ulici Tadeuša Košćuškog. I za luna-park na Kalemegdanu, koji je ostao valjda isti kroz sve ove decenije.
***
Taman sam bio upisao Osnovnu školu „Braća Baruh“ na Dorćolu kad smo se preselili u Blok 45, na 12. sprat solitera – a blizu nam leteli avioni. U početku nismo imali školu, nego smo nastavu držali po zajedničkim prostorima u zgradama. A onda su nam izgradili tada najmoderniju školu „Branko Radičević“, s potpuno opremljenim kabinetima, s dve sportske dvorane, s bazenom.
***
Naravno da iz škole najviše pamtim svoje drugove, s nekima se i dalje srećem – ali, pamtim i nastavnike, i to uglavnom po dobru. Našu učiteljicu Mariju i razrednu LJiljanu smo svojevremeno pozvali na proslavu 30. godišnjice male mature, bilo mi je drago da se opet vidimo – iako, nažalost, poslednji put.
***
Bio sam dete one čuvene šuvarice, valjda poslednje korenite reforme obrazovanja na ovim prostorima. I ne baš uspešne, ali to je druga priča.
Uglavnom, u prvom sam razredu išao u onaj opšti smer za sve, u Devetu gimnaziju. Tamo sam u drugom razredu izabrao društveno-ekonomski smer, jer nisam ni sam znao šta tačno želim.
***
Treći i četvrti razred išao sam u Dvanaestu beogradsku, učio za organizatora na filmu, televiziji, u pozorištu. Izuzetno zanimljiv program obrazovanja, s praksom na radiju, televiziji, pozorištu.
***
Zanimljivi nastavnici, posebno profesorka srpskog Jelena Hristodulo (nažalost, već odavno pokojna). A pre svega tu su moji prijatelji iz razreda s kojima sam i danas u kontaktu: režiser Raša Andrić, basista EKV-a Ćima Uskoković, rektorka Univerziteta umetnosti Mira Nikolić i nažalost sad već pokojna jazz i operska pevačica Vladana Đorđević. I još mnogi drugi, prekrasno talentovani ljudi, s kojima sam pre par meseci proslavio 40 godina mature. I dalje se ne daju da ih išta obeshrabri.
***
Ono što je tvoje, uvek će te naći
U maju one orvelovske 1984. sam postao i član Partije, ova moja dugokosa slika je baš sa članske knjižice. Svirao sam svakodnevno gitaru i maštao........