Novica Milić: Kako je Srbija došla do ove tačke? |
Kako je Srbija došla do ove tačke? * „Valjalo bi dati narodu pravicu…* Država nije osnovana za zakonitosti * Danas su makijavelisti na sve strane * Srbija će, kao država, ostati tako u rukama domaćih silnika * Trenutno mi je opsesija Crnjanski * Dijalog postoji kad ljudi ne misle isto, razgovor istomišljenika je monolog u grupi * „Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“
Od više odlika autoritarnog populizma (kolektivizam sa vođom, mitologizacija prošlosti, prezir prema institucijama…) na fašizam se prelazi kad se u politiku uvede nasilje i kad vlast hoće sve ili ništa. Srbija je na toj tački. Režim ne dopušta ni pukotinu, hoće čak vlast nad studentskim parlamentima. Pri čemu tendencija totalitarizma ima na raspolaganju nova sredstva: medije koji ubrizgavaju mržnju prema „neprijateljima“ direktno u vene.
Kako je Srbija došla do ove tačke? Kad je tako duboko potonula u mulj, kad je sebi iskopala jamu? Da li su to poslednji ratovi, sa finalom protiv najsnažnije sile sveta, NATO pakta, ratom unapred izgubljenim, a vodile su ga iste ove vlasti koje nam rade o glavi i danas? Ili je to bilo ranije, možda na početku nje kao države u moderno doba?
U Kritici srpskog uma, knjizi o prosvetiteljstvu, Evropi i nama, pre nekoliko godina (2023) pitao sam se zašto je i kako Srbija već na početku XIX veka zaboravila na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, 1778-1807), doktora nauka i profesora evropskog prava u Harkovu, prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, kad se vratio u Beograd da pomogne ustanicima. Boža je spremio jedan govor za osnivačku skupštinu Sovjeta: „Zakon je volja vilajetska“ (vilajet je bilo zvanično ime Porte za pokrajinu Srbiju). „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“.
Tog zakona nije bilo u Srbiji ni na početku, a nema ga, eto, ni danas, na kraju. Zakona ne ovog ili onog, već zakona kao ideje zakonitosti, jednakopravnosti za sve.
*** I dalje mi promiče u sećanju Boža Grujović i tužni slučaj države Srbije.
Srbija na svom novom početku nije prihvatila načelo zakonitosti Bože Grujovića. Iako su ga štitili prota Mateja i Dositej, Boža nije izrekao svoj govor. Karađorđu nije padalo na pamet da sebe podvrgne zakonu, a ni drugim „gospodarima“. Neće to pasti na pamet ni Milošu posle Karađorđa. Vuk Karadžić će, u svom „zemunskom pismu“ Knjazu iz 1832, prvoj našoj liberalnoj kritici režima, jetko konstatovati: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami“. I predlaže opet, poput Bože: „Valjalo bi dati narodu pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim konštituciju francusku, ili anglijsku, ili novu grčku; nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti“.
INTERVJU Novica Milić: Od studenata sam učio kuda idu život i svet
INTERVJU Novica Milić: Od studenata sam učio kuda idu život i svet
Kao ni starog, tako ni novog Vožda to nije kosnulo. Doduše, Srbija će imati 1835. Sretenjski ustav Dimitrija Davidovića, ali će će on biti ukinut posle manje od dva meseca. Navodno su to tražile strane sile – ah, te strane sile! – ali je istina da se Srbi nisu pretrgli da taj, moderan za to vreme Ustav – koji je „ustavljao“ državnu moć, uveo podelu vlasti, odgovornost kao deo zakonitosti – održe, a kamoli primene.
*** Stojim pred bistom Dimitrija Davidovića na zemunskom keju. Tu je bistu podigao svojim naporima jedan od mojih izdavača, Dragan Stojković. On je preštampao neodržani govor Bože Grujovića. Sačuvan u papirima prote Mateje, prvi put je objavljen u Protinim Memoarima. Ostalo mi je da u Uvodu u demokratiju (2024) prenesem podatke:
„Ali samo u prvom izdanju iz 1867. godine; tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanju Jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966. i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju ‘nacionalnim’ i diče se kao ‘čuvari’ i ‘stubovi’ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i........