Iako sam rođeni optimista, ne mogu – a i zašto bih – da krijem zabrinutost koju mi pojačavaju mnoge slike iz svakodnevice (a spadam u takozvani vizuelni tip).

Ulazak i izlazak iz autobusa ili tramvaja GSP-a, na primer, gotovo se svaki put pretvori u čudan pokušaj preoblikovanja fizičkih zakona, i to baš onih koji su direktno naslonjeni na aksiome, ili su sami aksiomi te discipline. Najčešće je reč o starijim građanima koji na linijama koje koristim, a koje prolaze pored Kalenić pijace, sa sobom vuku i kolica kako bi sebi olakšali kupovinu.

Dakle, radi se o građanima Beograda, mahom starijim od 60 godina, koji za sve to, ne malo vreme života, nisu uspeli da razumeju da se dva tela ne mogu naći na istom mestu u isto vreme. Taj pokušaj je nemoguć, a jedini rezultat takvog upornog nastojanja jesu haos, nervoza i gubljenje vremena, sve dok se svi ne povuku pred neumitnim zakonima fizike.

Zašto se to već sutra ponavlja, razlog je moje zabrinutosti. Ne zbog ulaska ili izlaska iz gradskog prevoza, već zbog uspostavljanja podnošljive društvene situacije na predstojećim izborima.

Evo još jednog primera. Vrlo se često u televizijskim informativnim emisijama čuje rečenica neverice: „Pa zar je moguće da nemamo vodu usred leta u 21. veku?“ Kao da 21. vek sam po sebi garantuje vodu ili bilo koji drugi standard na koji se računa. Svaki put kada čujem ovu pogrešnu odu 21. veku, postavim pitanje, sa priličnim uverenjem da ga upućujem pravoj osobi: „Za koga si glasao ili glasala?“ Ne........

© Danas