Kako veli naslov lepog dokumentarnog filma o Novom valu, bili smo sretna djeca, između ostalog i zato što smo tokom letnjeg i zimskog raspusta svakoga dana u deset ujutru na televiziji gledali dinamične i poučne filmove.

Svakako me zavarava „mehur“ vizura, ali rekao bih da teško da ima nekoga ko je rođen sedamdesetih a da nije leti, u nerashlađenom dnevnom boravku dok spoljašnja temperatura polako raste, ili zimi, dok sivo nebo sipa sneg, gledao „Grofa Monte Krista“.

Ipak, ima taj jedan koga nisu zanimali doživljaji zlosrećnog Edmonda Dantesa, već je umesto toga u ćošku svoje novobeogradske sobe kovao planove sopstvene osvete celom svetu što ga nedovoljno uvažava.

Da li smo mi ostali bili oslobođeni mržnje zato što smo prepodneva provodili uz filmove poput „Bega u pobedu“ („Escape to Victory“; r. Džon Hjuston, 1981)?

Ili je bilo obrnuto, i baš zato što smo bili takvi jesmo bili i prigodna jutarnja publika za Peleove makazice u Parizu 1942?

O čemu se, na koncu, radi u tom filmu koji je nastao u periodu kada je Hjuston – valjda zaključivši da mu nije ostalo previše goriva u rezervoaru i da bi brojnom potomstvu trebalo ostaviti još malo novca – napustio svoj princip „jedan za mene, jedan za njih“ (u prevodu: „jedan film koji umetnički vredi, pa onda jedan za koji ću da budem dobro plaćen“) i počeo da „štancuje“ igrokaze po porudžbini?

U Nemačkoj, u pesimističkom razdoblju pre Staljingradske bitke, u zarobljeničkom logoru grupa savezničkih oficira otaljava dane i konzilijumski odlučuje koji bi plan za bekstvo trebalo logistički podržati a koji zabraniti.

Uz to,........

© Danas