Kad bi novac imao mozak… |
– Način na koji je to rađeno uopšte nije bio prijatan, jer su pojedinci uspeli da se prilično obogate.
– Da li je taj aspekt vama bio bitan?
– Nije. Mi smo se rukovodili poboljšanjem finansijskog stanja penzionog fonda. To je bio jedini test pred odluku. A ako bi se pri tome neko obogatio, nije na nama bilo da donosimo moralni sud. Lično, meni to uopšte nije bilo privlačno. Ali naša dužnost je bila prema korisnicima fonda. Samo prema njima.
Razgovor sa Nikom Ficpatrikom, upravnikom penzionog fonda britanske železnice (dokumentarna serija „The Mayfair Set“, 1999)
Rad britanskog televizijskog dokumentariste Adama Kertisa (1955) sam upoznao relativno kasno i nasumično.
Serija „Can’t Get You Out of My Head“ mi se učinila kao još nešto što bi se moglo proveriti tokom pravljenja liste najboljih televizijskih naslova 2021. godine koju sam po tradiciji radio za NIN (a sada, naravno, za Radar).
Dugačke epizode, tema potrebe za slobodom i individualizmom koja je u 20. veku donela toliko kontrastnih posledica, produkcija BBC-ja, pri čemu kao da je dotična serija držana u stanju nekakve subverzivne tajnovitosti.
Otpilike, ko od ranije zna, gledaće.
Naime, za Kertisa bi se – tako smo se, valjda, i pronašli – na osnovu prirode dela moglo reći da je neka vrsta levičarskog libertarijanca koji odbija da se ideološki odredi.
Visoki kapital kod njega nikada neće mirisati dobro, dok ne zapada ni u predele promocije apsolutnog rušenja tekovina zapadne civilizacije.
No, posle gledanja nekoliko sati serije „Can’t Get You Out of My Head“, jedna od prvih stvari koje će vam pasti na pamet je da bi najzdravije bilo da se evakuišete i iz zapadne i iz svake druge civilizacije.
Opet, ni to nije zaključak koji autor nameće, prevashodno tragajući za uzrocima i neuvijeno prikazujući posledice globalnih političkih ili ekonomskih procesa.
Libertarijanizam pre........